Kada će nam biti bolje iliti reč-dve o mentalitetu

            Zvuči kao početak političke tribine ili bar prva rečenica u nekom predizbornom pamfletu. Ipak, malo bih drugačije pristupio ovom pitanju, uvažavajući naše mentalitetske specifičnosti.

Vladimir Džamić, član Istraživačkog foruma
Evropskog pokreta u Srbiji

            Kada će nam biti bolje? Kada prihvatimo da je konkurencija blagodet, a ne kazna. Mnogi u društvu ne vole konkurenciju. Ni na tržištu, ni u životu. Sa setom govore o nekim davnim vremenima kada je država bila jedini vlasnik, jedini subjekt koji je određivao šta će se proizvoditi i koliko, jedini poslodavac. Sa besom u glasu govore o zlom i surovom kapitalizmu (uredno vozeći nemački automobil, noseći špansku modnu kolekciju, italijanske cipele i koristeći francuski parfem). Taj zli kapitalizam koji nam je doneo konkurenciju, koji u, naglašavam, idealtipskom slučaju funkcioniše tako da pri jednakim uslovima za sve, sa minimumom obezbeđenih pravila u sistemu, treba da pobedi, zamislite najbolji, najsposobniji, najvispreniji. Nema protekcije. Nema države koja treba da nađe posao mladom čoveku, nema države koja treba da bude glavni regulator u ekonomskoj sferi. Čega ima? Insistiranja na talentu, znaju, veštinama i umeću, gde svako ima jednaku šansu da pokaže da je bolji od konkurencije.

            Kada će nam biti bolje? Kada prihvatimo da jedino jaka konkurencija garantuje da ćemo biti bolji. Decenijama, ako ne i vekovima ovde traje društvena filozofija da se treba okružiti gorim od sebe, da bismo uvek bili najbolji. Ogledalo koje uvek pokazuje da od nas postoje neki gori i da će ih uvek biti. Neće se niko fascinirati pobedom reprezentacije nad nekim pacifičkim ostrvom na kom se fudbal igra svake sedme godine. Pobeda nad svetskim šampionom, makar na produžetke ili penale, pamtiće se decenijama. Ima od nas i boljih i lepših, pametnijih i sposobnijih. Trenutak kad pobediš sopstvenu sujetu i prihvatiš zasluge drugima, trenutak je kada si pokazao da si spreman da napreduješ, da budeš ravnopravni član moderne društvene zajednice.

            Kada će nam biti bolje? Kad preuzmemo odgovornost za sopstvenu budućnost. Nije za loše životne šanse kriva (uvek) država, niti (uvek) društvo. Taj eksterni lokus kontrole je najlakše usvojiti, jer je uvek lakše reći da si nezaposlen, jer je kriza, nego zato što nemaš teorijska ili praktička znanja, životne i poslovne veštine ili jednostavno, nisi radio na socijalnoj i emocionalnoj inteligenciji. Eksterni lokus kontrole usmerava nas ranohrišćanskim filozofima koji su u svom učenju promovisali predestinaciju – predodređenost sa nebesa kako će izgledati život. Čudesnu sudbinu (Amelije Pulen) koja je već sve zacrtala, a mi smo samo puki izvršioci svakodevice. Zaboravlja se da, u velikoj meri, naš život zavisi u mnogome od nas samih.

            Kada će nam biti bolje? Kada mlade ljude motivišemo da budućnost vide u ovom društvu, a ne miljama daleko. Erozija sistema vrednosti u poslednjih 100 godina, loši primeri u društvu, neretko teške životne priče. Životna raskrsnica pred kojom mlad čovek ima pravo da bude i zbunjen i demotivisan. Društvo je dalo maksimum da se potrudi oko toga da takva raskrsnica bude prava petlja koju je teško rešiti. Obaveza svih nas je da mladim naraštajima damo šansu, da ih dodatno motivišemo, da pomognemo društvu koje je propatilo mnogo kroz istoriju, da revitalizuje svoje elementarne vrednosti: solidarnost, pravednost, principijelnost, poštenje, meritokratiju. Nije nam na čast prosečna starost populacije od 42,5 godine, niti odliv mozgova koji nije prestao sa "demokratskom revolucijom 2000." iako se najavljivalo da će prestati.

            Kada će nam biti bolje? Kad prestanemo da se delimo oko onih stvari oko kojih treba da se ujedinimo. Kad nam politika ne bude pitanje „života i smrti“ uslovno rečeno. Kad nam izbori budu demokratska tekovina kojom će se baviti profesionalci, a ne 90% društvene zajednice (ako može Švajcarska, može i Srbija – sve je stvar političke kulture). Kad jezik kojim govorimo ne bude jezik nerazumne i neopravdane kritike svega postojećeg i kad budemo u stanju da kulturu sukoba zamenimo kulturom dijaloga. Ako je to znao Platon 2500 godina pre današnjeg dana, šta nas sprečava u 21. veku da damo skromni doprinos pristojnosti: u supermarketu, na pijaci, u biblioteci, školi, na ulici, javnom mestu.

            Kada će nam biti bolje? Kad podržimo najbolje i od hejtera postanemo suporteri. Teško je gledati da svaka dobra stvar koja se uradi ima mnogo negativnih povika sa tribina. Postaneš najbolji sportista sveta i takva vest na portalima ima 1000 afirmativnih i 200 negativnih komentara. Mnogo je. Neko ima lepšu ženu od tebe – nije glupa, nije slabog morala, nije alapača, nije „čuo sam to i to“. Jednostavno je lepša. Imaš kolegu koji je bolji u svom poslu – reci bolji je. Bez ALI, jer je to suprotni veznik koji naravno negira prvi deo rečenice. Ne bavi se tuđim privatnim životima, ne zagledaj u godine, broj (ne)rođene dece, sklopljene i razvedene brakove. Osim što je nevaspitano i primitivno, nikad se ne zna šta se krije ispod nečijeg pogleda i kakav problem neko od bližnjih ljudi ima.

            Kada će nam biti bolje? Kad shvatimo da je čovek, a ne novac, merilo svih stvari. Ljudi nisu roba, ne treba ih tretirati kao stvar ili sredstvo. Negovanje moralnog zakona u sebi potpuno je besplatno i sasvim je svejedno da li nas tom putu vodi religioznost, lična etika, kućno vaspitanje ili dobro obrazovanje u školi ili obdaništu. Važno je biti i ostati čovek, bez obzira na to da li se takav gest baš uvek isplati. I što je važnije, biti čovek i prema onom od kog nemaš nikakvu korist.

            Nije baš da u mentalitetu nema ničeg, iako se mnogi zgražavaju nad time što je premijer više puta rekao, potpuno opravdano da je nemoguće reformisati društvo, ako ne reformišete sebe. Takvu poruku slušamo od 2001. godine. I svakog dana kad bi se moglo pomisliti da ovde „ništa ne valja“, nije loše zapitati se „šta sam uradio/la da danas manje ne valja nego juče“.

            Ništa?

            

Hoće li biti predsedničkih izbora (2017)?

Vladimir Džamić, član Istraživačkog foruma
Evropskog pokreta u Srbiji

            Najava o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora zajedno sa redovnim lokalnim i pokrajinskim izborima, otvorila je pitanje da li bi sadašnji predsednik Republike mogao da sledi (besmislen) postupak svog prethodnika i ostavkom omogući raspivanje vanrednih predsedničkih izbora. Mediji uveliko spekulišu o zajedničkom kandidatu opozicije za predsedničke izbore i strategiji preuzimanja vlasti. U sinoć datom intervju jednoj nacionalnoj televiziji, predsednik Nikolić je najavio da ne namerava da podnese ostavku, te da će na funkciji ostati do redovnog isteka mandata polovinom 2017. godine i time odagnao sve dileme oko datuma predsedničkih izbora.

            Kada je 2006. godine donet Ustav Republike Srbije u njemu je, iz potpuno neobjašnjivih razloga sa aspekta struke, ostavljena ustavna norma da se predsednik Republike bira na direktnim izborima (čl. 114). Po odredbama Ustava, predsednik ima izuzetno skromna ovlašćenja. Čak su neka od značajnijih ovlašćenja koja je predsednik imao po Ustavu iz 1990. godine dodatno umanjena. Ključno pitanje je: zašto se na direktnim izborima, koji građane i državu koštaju ogromne svote novca izdvojenog za sam izborni postupak, kampanju i slično, bira predsednik koji ima protokolarna ovlašćenja? Istina, postoje primeri gde se u parlamentarnim političkim sistemima bira šef države na direktnim izborima, ali u tim slučajevima on ima mnogo značajnija ovlašćenja nego predsednik u Srbiji.

            Ovo nije jedina anomalija institucionalizovana Ustavom iz 2006. godine u vezi sa institucijom predsednika Republike. Iako građani biraju predsednika i logično je da predsednik za svoj rad odgovara upravo njima, Ustavom je propisano da predsednika opoziva kvalifikovana većina narodnih poslanika (dakle Narodna skupština, koja uopšte nije učestvovala u njegovom izboru), nakon mišljenja Ustavnog suda Srbije o tome da li je predsednik povredio Ustav. Prvo, ako neki predsednik nekada, odlukom Ustavnog suda, zaista povredi Ustav, on treba da bude smenjen automatski, po sili Ustava, bez bilo kakvog arbitriranja parlamenta. I drugo, ako parlament nije birao predsednika, zašto bi onda predsednik bio odgovoran parlamentu? Čini se da je ovakvo rešenje bio jedan loš kompromis, verovatno jedino moguć te 2006. godine.

            Konačno, bilo je više ideja o tome da se ustavnom revizijom promeni način izbora predsednika Republike i omogući izbor u Narodnoj skupštini. Ovo rešenje je, u postojećem političkom sistemu koji je čisto parlamentarni sa dominantnom ulogom predsednika Vlade, najbolje, najlogičnije i najjeftinije za građane i državni budžet. Alternativa postoji i ogleda se u davanju znatno većih ovlašćenja predsedniku kog bi onda građani sa pravom birali direktno, ali bi predsednik trebalo građanima i da bude odgovoran. To je tema za debatu parlamentarnih stranaka nakon vanrednih izbora u aprilu, jer se jedino konsenzusom ovo pitanje, kao i sva ostala u vezi sa ustavnom reformom, mogu rešiti.

            Hoće li biti predsedničkih izbora 2017. godine? Ustav nalaže da izbori budu raspisani 90 dana pre isteka mandata predsednika. Eventualni dogovor parlamentarnih stranaka o promeni Ustava i održavanje referenduma o potvrđivanju ustavnih promena u proleće 2017. godine, što vremenski posmatrano ne mora da bude nerealan rok, značili bi da su predsednički izbori 2012. godine bili ujedno i poslednji. Ukoliko se to ne dogodi, uveren sam da će predsednički izbori 2017. godine sasvim sigurno biti poslednji i da će ih zameniti posredan izbor predsednika Republike.

            

Zašto je raspisivanje izbora dobra odluka?

Vladimir Džamić,
član Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji

            U kuloarima se već neko vreme spekulisalo da će proleće zajedno sa redovnim pokrajinskim i lokalnim izborima, biti vreme kada će građani ponovo glasati na parlamentarnim izborima. Danas je, na početku sednice Glavnog odbora Srpske napredne stranke, Aleksandar Vučić saopštio javnosti da će se ići na vanredne parlamentarne izbore. Iako je za očekivati da se opozicija izborima obraduje (bar mnogo više nego vladajuće stranke), krenula su pitanja da li je ova odluka bila neophodna.

            Izazivanje vanrednih parlamentarnih izbora moguće je, u slučaju kad Vlada ima većinu, na dva načina: ostavkom predsednika Vlade (uz obavezu predsednika Republike da u roku od 30 dana pokuša da se sastavi nova Vlada) ili obrazloženim predlogom Vlade predsedniku Republike da se parlament raspusti i raspišu vanredni parlamentarni izbori. Po svemu sudeći, jedina neizvesnost oko izbora tiče se datuma, iako se uveliko spekuliše da će to biti 24. april – kao datum za lokalne, pokrajinske i parlamentarne izbore.

              Ključno pitanje, ipak, nije datum već razlozi zašto je ovakva odluka predsednika Vlade dobra. Vladi zaista jeste potreban pun mandat i, što je još važnije, demokratski legitimitet kako bi do kraja 2020. godine bila u prilici da odgovori na 4 krupna izazova: promenu Ustava, dovršetak pristupnih pregovora sa Evropskom unijom, finaliziranje pregovora Beograda i Prištine i sprovođenje ekonomskih i društvenih reformi.

            Promena Ustava očekuje nas najkasnije do 2018. godine. To je datum koji je predviđen Strategijom reforme pravosuđa Vlade Srbije, koju je usvojila i Narodna skupština. Redefinisanje načina izbora sudija, promena političkog sistema i broja narodnih poslanika, unošenje integrativne klauzule koja će omogućiti direktno dejstvo i neposrednu primenu evropskih pravnih tekovina, samo su neke od promena koje će političke stranke morati da sprovedu u postupku ustavne revizije. Drugim rečima, građani će na izborima na proleće birati de facto ustavotvornu skupštinu. U njoj će, po ovom pitanju, morati da sarađuju vlasti i opozicija.

            Oko 2020. godine očekuje se privođenje kraju pristupnih pregovora sa Evropskom unijom. U oblasti pravosuđa i osnovnih prava, spoljne politike, zaštite životne sredine i brojnim drugim oblastima, biće velikih izazova koji zahtevaju Vladu koja ima potpuni legitimitet od građana i koja ima snagu da sprovede teške i, često, nepopularne mere.

            Treće, kao što su najavili evropski zvaničnici, kraj pristupnih pregovora sa Evropskom unijom, u okviru poglavlja 35 jeste neka vrsta sporazuma Beograda i Prištine o trajnom uređivanju međusobnih odnosa i obavezivanje da se neće uzajamno sputavati na putu evropskih integracija. Ovo će biti jedan od najvećih političkih izazova u celom procesu evropskih integracija Srbije. Premijer je potpuno u pravu kada uočava da postoji određeni deo političke javnosti koji ne podržava ni evropske integracije, ni nastavak ovih pregovora tvrdeći da je neki istočni savez mnogo bolja alternativa. Postizanje ovakvog sporazuma u okviru poglavlja 35, a u granicama utvrđene državne politike, biće verovatno najveći politički izazov u mandatu nove Vlade.

           Najzad, ekonomske i društvene reforme moraju da se sprovedu do kraja. Reformisanje javnih preduzeća, jačanje tržišne ekonomije u skladu sa pravilima Evropske unije, reforme u oblasti obrazovanja, nauke, kulture i medija – samo su neke od tema kojima će se baviti nova Vlada. Efikasnost u sprovođenju reformi i unapređenje kvaltieta života građana, biće kao i do sada, jedino merilo i pred javnošću i pred međunarodnim organizacijama koje ih nadgledaju.

            Dakle, svakom ko se ozbiljno bavi političkom analizom, raspisivanje parlamentarnih izbora nije iznenađenje. Oni će biti u mnogo čemu različiti u odnosu na prethodne. Zbijanje redova desnice i ekstremne desnice, garantuje im dobre šanse da postanu deo zakonodavnog tela. Sa druge strane, sporazum opozicionih proevropskih stranaka o zajedničkom nastupu na izborima, za sada ima samo jednu tačku – srušiti premijera i ne sarađivati sa njim ni po jednom osnovu nakon izbora.

            Ova izborna kampanje neće biti ni malo blaga, čak se može reći da će biti jedna od najoštrijih koje smo imali u periodu višestranačja u Srbiji. Ipak, za građane, najbolje je da ona bude najkraća shodno zakonskim i ustavnim rokovima, ali i da ne bude negativna. Građani će tog 24.4. doneti svoju odluku kome poveravaju mandat da u naredne 4 godine odlučuje o njihovom boljitku, napretku i životnim šansama. Stoga je posebno važno da izlaskom na izbore, građani daju legitimitet novoj vladi i parlamentu.

ZAŠTO KOSOVO*[1] NE MOŽE POSTATI PUNOPRAVNA ČLANICA UJEDINJENIH NACIJA?

            Debata o prijemu Kosova* u UNESCO, specijalizovanu agenciju Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu, otvorila je niz drugih pitanja poput eventualnog članstva međunarodno nepriznate „Republike Kosovo“ u Organizaciji Ujedinjenih nacija (UN). Potencijalno članstvo Kosova* u UNESCO-u, nakon svih brutalnih rušenja srpske kulturne baštine, predstavljalo bi samo po sebi presedan. Kosovo* nema međunarodno-pravni subjektivitet, niti suverenitet. Imajući u vidu ovaj aspekt, članstvo Kosova* u ovoj specijalizovanoj agenciji UN bilo bi sporno sa aspekta međunarodnog prava, ali i značajan udarac u normalizaciji odnosa Beograda i Prištine u sklopu pristupnih pregovora sa Evropskom unijom i pregovaračkog poglavlja 35.

            Ipak, da li Kosovo* može da računa na to da postane članica Ujedinjenih nacija? Članstvo u UN regulisano je članom 4. stav 1. Povelje UN kao osnivačkim aktom, kojim je jasno definisano da je članstvo dostupno „svim ostalim miroljubivim državama koje prihvate obaveze sadržane u ovoj Povelji, a po oceni Organizacije su sposobne i voljne da te obaveze izvršavaju“.

            Stavom 2. istog člana Povelje definisano je da preporuku o članstvu daje Savet bezbednosti UN. Pošto je Poveljom definisano da Savet samo u proceduralnim pitanjima odlučuje većinom 9 od 15 članica, a da u svim ostalim pitanjima mora biti obezbeđeno da nijedna stalna članica Saveta ne glasa protiv (stavi veto), teško je zamisliti da bi Kosovo* koje ne priznaju dve stalne članice Saveta bezbednosti (Ruska Federacija i Narodna Republika Kina) može dobiti preporuku da postane članica UN-a. Čak i ukoliko bi to bilo zamislivo, takvu preporuku bi trebalo da podrži dve trećine svih članica UN-a u Generalnoj skupštini, što bi predstavljalo drugi korak, jer je od svih članica UN-a 111 priznalo nezavisnost Kosova* dok ostale to nisu učinile. Ovde treba naglasiti da se većina računa od broja prisutnih delegacija, a ne od ukupnog broja članica Ujedinjenih nacija. Dakle, jasno je da Kosovo* zbog velikog protivljenja Ruske Federacije i Narodne Republike Kine, koja ima svoje unutrašnje razloge zbog kojih se protivi priznavanju nezavisnosti otcepljenih teritorija, nema šanse da postane članica UN-a.

            Ipak, da li bi Kosovo*, poput Palestine, moglo postati država-nečlanica UN sa statusom posmatrača? Povelja UN nema nijednu odredbu koja se tiče država-nečlanica, već je ovaj status uveden u praksi prvi put 1946. godine kada je prihvaćen status posmatrača Švajcarske Konfederacije u UN-u. Danas pored Palestine, ovaj status ima i Sveta Stolica. Države-nečlanice nemaju pravo glasa u organima UN-a, niti sva prava i obaveze koje proističu iz punopravnog članstva, ali imaju pravo prisustva Generalnoj skupštini UN-a. Shodno odluci iz rezolucije Generalne skupštine od 10. septembra ove godine, Palestina i Vatikan su dobile pravo da njihove zastave budu istaknute na jarbolima ispred sedišta UN-a.

            Drugim rečima, šansa Kosova* za članstvo u UN-a nije izgledna. Sa druge strane, postoji realna mogućnost da dobije status države-nečlanice UN-a, jer se takva odluka donosi prostom većinom glasova u Generalnoj skupštini.

Ipak, ostaje otvoreno pitanje, da li bi ta i takva „državnost“ vredela išta bez punog međunarodnog priznanja i članstva u svetskoj organizaciji, regionalnim organizacijama poput Saveta Evrope i konačno, članstva u Evropskoj uniji – imajući u vidu da i dalje pet država-članica ne priznaje Kosovo* kao samostalnu i nezavisnu državu. Sve ovo su okviri u kojima Republika Srbija ima šansu da svojim intenzivnim diplomatskim naporima pristupi pregovaračkom poglavlju 35 i pokuša da dostigne odgovarajući kompromis.

prof. dr Vladimir Džamić

zamenik predsednika IF Evropskog pokreta u Srbiji

---

[1] Ova oznaka je bez prejudiciranja statusa i u skladu je sa Rezolucijom 1244/99 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i Mišljenja Međunarodnog suda pravde o Deklaraciji o nezavisnosti Kosova.

ZAŠTO RADNA GRUPA NIJE DOBRA OPCIJA ZA POSTUPAK PROMENE USTAVA

ZAŠTO RADNA GRUPA NIJE DOBRA OPCIJA ZA POSTUPAK PROMENE USTAVA

(stavovi u ovom blogu pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju nužno stavove Evropskog pokreta u Srbiji, niti institucije u kojoj je autor zaposlen ili obavlja svoju profesionalnu delatnost)

            Od trenutka usvajanja 2006. godine otvoreno je pitanje promene postojećeg Ustava Republike Srbije. Međutim, u poslednjih nekoliko meseci sve su intenzivnije najave da će najviši pravni akt biti promenjen u, usudiću se da procenim, veoma bliskoj budućnosti. Srpska napredna stranka je još u vreme dok je predsednik stranke bio Tomislav Nikolić predala preko 300000 potpisa građana u cilju promene dela Ustava kojim se propisuje broj narodnih poslanika. Nova demokratska stranka, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Demokratska stranka i Liberalno-demokratska partija su takođe više puta javno istupali u pravcu promene Ustava.

Ipak, ideja koja je najnovija, potekla je od Saveza vojvođanskih Mađara koji podržava Vladu Srbije, a tiče se formiranja radne grupe koja bi procenila koji delovi Ustava treba da se promene. Imajući u vidu da Srbija sa ovakvim Ustavom zbog brojnih nedostataka na koje je ukazala i Evropska komisija, ne može da postane članica Evropske unije, sve ove ideje su više nego dobrodošle. O tome sam dosta pisao u okviru Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji, te se time neću baviti ovom prilikom. Ipak, formiranje radne grupe nije dobra opcija iz više razloga koje ću pokušati da obrazložim.

1. Institucionalni razlog

Sva pitanja koja se odnose na ustavnu reviziju u isključivoj su nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije, kojoj je Ustavom i zakonom povereno da proglašava, donosi i menja najviši pravni akt. Upravo 2006. godine, ova najvažnija institucija bila je potpuno zanemarena i, rekao bih degradirana, time što su narodni poslanici predlog Ustava dobili manje-više na dan kada se o njemu glasalo, bez javne rasprave i bez ikakvog doprinosa parlamentarnog Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, u čijoj je to nadležnosti.

Pristajanje na formiranje nekakve ad hoc radne grupe, otvara brojne nedoumice. Na primer, ko bi činio radnu grupu i po kom kriterijumu bi ona bila sastavljena? Odakle potiče legitimitet takve radne grupe da se bavi pitanjem koje je u nadležnosti parlamenta i parlamentarnog odbora za ustavna pitanja? Da li ikakva radna grupa može na validan, kompetentan i ustavom i zakonom propisan način da predloži promenu Ustava?

Moje uverenje je da se veliki institucionalni defekt koji je ugrađen u Ustav Srbije 2006. godine, ne može prevazići na ovaj način, već isključivo kroz delovanje Narodne skupštine i najviših direktno izabranih predstavnika građanki i građana Srbije. Postojeći Ustav, koji je usaglašavan i nastao telefonski, konsultacijama triju najvećih stranaka u to vreme, upravo i jeste primer kako ne treba donositi Ustav, tj. kako je Ustav donet uz kršenje procedure, zbog čega je pod velikom senkom nelegitimiteta od početka. Konačno, Ustav se samo može menjati na Ustavom propisan način, kako to nalaže čl. 203 ovog akta.

2. Legitimitet

Iako se često navode drugi razlozi za promenu Ustava – od promene izbora sudija (što je jedan od glavnih problema u pregovaračkim poglavljima 23 i 24 sa Evropskom unijom), do unošenja integrativne klauzule i promene prirode političkog sistema – zaboravlja se da je fundamentalni problem ovog Ustava što je nelegitiman. Nelegitimnost proističe, ne samo iz zaobilaženja demokratske procedure 2006. godine, već i iz krajnje sumnjivih rezultata referenduma, o čemu je bilo više stručnih i akademskih polemika u javnosti. Direktan upliv verskih zajednica o pitanje države par excellence, kao i preko stotinu prigovora Vrhovnom sudu Srbije na regularnost referendumskog postupka, dodatno podupiru određene sumnje.

Upravo zato, nema drugog načina da se najvišem pravnom aktu vrati dostojanstvo i respekt od strane svih građana, osim da bude promenjen (deo ili čitav) na legitiman način, uz poštovanje svih proceduralnih pravila, veoma inkluzivnu javnu raspravu i učešće svih zainteresovanih strana u debati o najboljim mogućim rešenjima. Promena Ustava ne sme da bude usiljena kojekakvim nedostatkom vremena ili hitnošću. Naprotiv, već danas je trenutak da o tome počne javna rasprava, za koju bi najbolje bilo da je inicira resorni parlamentarni odbor.

3. Saglasnost

Novi Ustav ili amandmani na postojeći, ne mogu da budu proglašeni bez referenduma. Tačnije, tako nešto je moguće samo ukoliko se vrše kozmetičke promene Ustava, što evidentno neće biti slučaj, jer sama promena načina izbora sudija ili položaja narodnih poslanika i teritorijalna organizacija države, jesu ex constitutione, razlozi za raspisivanje referenduma o potvrđivanju promena Ustava.

Drugim rečima, potrebna nam je široka saglasnost o najvažnijim pitanjima, pre svega između vlasti i opozicije, koje će morati da sarađuju intenzivno tim povodom. Saglasnost, kao fundament demokratije, ne znači pravljenje neprincipijelnih i štetnih kompromisa. Naprotiv, upravo to je ono što nam ne treba, jer bi predstavljalo samo kopiju zbivanja od pre osam godina.

Zato je veoma važno da se čuje glas svih stranaka, čak i vanparlamentarnih, od kojih će neke biti protiv promene Ustava. Samo ovako sprovedena procedura, po mom uverenju, može da obezbedi da novi ustav (mislim da je to daleko bolje rešenje od promene delova postojećeg) bude trajan, stabilan temelj konsolidovane demokratije u Srbiji.

            Svi predlozi su dobrodošli, pa tako i ovaj o radnoj grupi koja bi utvrdila šta u Ustavu treba da se menja. Ipak, jedini način da se to izvede korektno, jeste da se sve uradi potpuno drugačije nego pre osam godina, kada su narodni poslanici, ali pre svega građani, bili samo puki posmatrači u konstituisanju prvog Ustava nezavisne Srbije posle jednog veka. Toliko dugujemo svojoj ustavnoj tradiciji i onima kojima će Ustav biti temelj života i delovanja u godinama koje dolaze.

Autor je zamenik predsednika Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji.

Lekcije parlamentarnih izbora

LEKCIJE PARLAMENTARNIH IZBORA*

(stavovi u ovom blogu pripadaju isključivo autoru, a ne organizaciji u kojoj je autor zaposlen ili obavlja svoju profesionalnu delatnost)

            Naspram većine predizbornih anketa, na juče održanim parlamentarnim izborima Srpska napredna stranka je osvojila apsolutnu većinu mandata u Narodnoj skupštini Republike Srbije, sa blizu 50% osvojenih glasova. Na društvenim mrežama vodila se rasprava ko je zapravo glasao, a ko nije, te da li su novu vlast izabrali oni skromnijeg obrazovanja ili ne. Da ste čitali Facebook ili Twitter verovatno biste zaključili da je SNS izgubio ove izbore, a da je „demokratski“ blok pobedio. Takvu raspravu smatram potpuno nesuvislom i sa svakim odsustvom za političku realnost. Upravo zato, važno je podvući nekoliko činjenica koje su proistekle na osnovu rezultata ovih izbora i ključne lekcije koje bi pojedini politički akteri trebalo da izvuku iz novih tektonskih promena u političkom spektru Srbije.

            Prvo, stranke koje su činile prethodnu Vladu Srbije, iako su nastupale odvojeno, katkad i konkurentno u izbornoj kampanji, osvojile su oko 210 mandata, što je veoma redak, ako ne i jedinstveni primer u parlamentarnim demokratijama. Zahvaljujući prepoznavanju Aleksandra Vučića kao lidera bez premca, koji je u stanju da realizuje svoja predizborna obećanja o borbi protiv korupcije, Beogradu na vodi, smanjenju nezaposlenosti za dve godine i slično, SNS je ostvario apsolutnu pobedu. Ona se ne ogleda samo u tome da će moći samostalno da formira Vladu, niti da će uz malu pomoć drugih stranaka uspeti da promeni Ustav dvotrećinskom većinom u parlamentu. SNS ima priliku da do kraja mandata 2018. godine, privede kraju pregovore sa Evropskom unijom i državu dovede na korak do punopravnog članstva. To je ona prilika koju su skoro sve demokratske vlade od 2000. godine do danas, sa izuzetkom nekih, uspešno propustile.

            Drugo, ovi parlamentarni izbori i apsolutna većina SNS uspeli su u onome što nijednoj stranci ranije nije pošlo za rukom – da ekstremnu desnicu i antievropske stranke ostavi izvan parlamenta. Niko od evroskeptičnih i ultradesničarskih stranaka, od radikala do Demokratske stranke Srbije, nije prešao izborni cenzus. Srbija će po prvi put imati parlament sastavljen samo od proevropskih stranaka. I, dodao bih, od stranaka koje su javno iskazivale spremnost da promene Ustav, tj. deo Ustava u svetlu pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Birači su van parlamenta poslali sve ideje o političkoj neutralnosti, „neprijateljima sa Zapada“ i „stranim moćnicima“. Ovakav ishod verovatno je najteže pao DSS-u, kome su birači u Beogradu ukazali poverenje, tačnije njihovom kandidatu za gradonačelnika, ali su jasno pokazali da neće antievropsku politiku na republičkom nivou. To je, verujem, domaći zadatak za rukovodstvo stranke koje se ne menja skoro dve decenije.

            Treće, Demokratska stranka doživela je ogroman udarac. Fokusiranje izborne kampanje na Beograd i delimično AP Vojvodinu, pokazalo se pogrešnim, jer je u delu javnosti stranka percipirana kao regionalna, a ne nacionalna. Sa druge strane, izborni rezultat pokazuje sve slabosti liderstva Demokratske stranke i nesposobnost da u promenjenim političkim okolnostima ostvari dobar rezultat. Ideološko lutanje i predizborna koalicija socijaldemokratske stranke sa liberalnom i jednim sindikatom, te nekoliko nespretnih izjava usred kampanje, samo su deo problema ove stranke.

            Četvrto, LDP i URS nisu prešli cenzus, a nadali su se tome. Deo problema za ove stranke leži verovatno u pojavljivanju liste Dosta je bilo Saše Radulovića, koja je odvukla deo birača, pre svega LDP-a. Takođe, LDP očito nije uspeo da objasni javnosti koaliciju sa Muamerom Zukorlićem, koja je bila preveliki zalogaj za građansko biračko telo, a verovatno ni snažni obračuni sa Borisom Tadićem i Demokratskom strankom nisu pogodovali jednom delu njihovih birača. URS je izgubio izbore prvi put otkad postoji, ali je uprkos tome Mlađan Dinkić održao javni čas liderima svih stranaka koje su ostale van parlamenta i najavio ostavku i povlačenje iz politike. Priznajem, van svih mojih očekivanja.

            Peto, Nova demokratska stranka prvi put je ušla u parlament i verovatno osvojila nešto više glasova od Demokratske stranke. Iako je formirana tek mesec dana pred izbore, njen ulazak u parlament pokazao je, doduše okrnjenu no ranije, ali ipak lidersku snagu Borisa Tadića koji i dalje može da mobiliše jedan deo prethodnih glasača Demokratske stranke ili neopredeljenih. Njena perspektiva je, čini mi se, daleko bolja od perspektive Demokratske stranke. U eventualnim pregovorima o ulasku u vlast, Boris Tadić ima određeni broj poslanika u pokrajinskom parlamentu, što bi uz koaliciju sa LSV-om i ogroman uspeh Saveza vojvođanskih Mađara na ovim izborima sasvim sigurno moglo da dovede do pada pokrajinske vlade u roku od tri do šest meseci i raspisivanja izbora u Vojvodini ili formiranja nove većine nalik republičkoj.

            Srbija neće biti ista do kraja ove decenije. U njoj se mnogo toga promenilo: od načina vođenja politike do odgovornosti samih lidera stranaka za stranačke (ne)uspehe. Glavna dobit ovakvog izbornog rezultata sasvim sigurno je homogenije zakonodavno telo, bez ogromnog broja stranaka u njemu. Istovremeno, značajno je i to da će ovakav parlament imati pun legitimitet i priliku da sprovede sve obećane reforme, uključujući i ustavnu, koja će biti deo obaveza sa evropske agende. Prvi put od 2003. godine dobićemo Vladu čiji će premijer biti iz stranke koja je pobedila na izborima, što će naš nelogični politički sistem verovatno de facto približiti kancelarskom sistemu, a izvršnoj vlasti vratiti autoritet koji joj po Ustavu pripada.

            Najzad, rezultati ovih izbora treba da znače početak smene generacija u politici u Srbiji. Da sam na mestu lidera DS, DSS, LDP bez odlaganja iste večeri podneo bih ostavku i ostavio prostora mlađim ljudima, sa više energije, entuzijazma i svežih ideja.

Autor je zamenik predsednika Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji.