 |
| Vladimir Džamić, član Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji |
Ovde se nikad ništa neće promeniti. Vi ste najgora
generacija učenika do sada. Svake godine generacije su sve slabije i sve manje
znaju. Što se trudiš da dođeš do rezultata kad se posao dobija „preko veze“. Ne
budi lud, svi prepisuju, prepisuj i ti. Nema posla, kriza je. Nema perspektive,
kriza je. Nema budućnosti, krizira nam društvo. Nisi ti za fakultet, nemaš
kapacitet da završiš studije. Nemaš ti predispozicije za sport. Ovde se
promovišu loši primeri. Društveni model u kome živimo nametnut je spolja. Ne
postoje pravi prijatelji. Nema para, nema prijatelja. Nema para, nema ljubavi,
...
Treba
li još da se nabraja? Koliko puta jedna mlada osoba, srednjoškolac, pa čak i
osnovac, čuje ove rečenice? Rekao bih verovatno bar jednom u toku dana, gotovo
svakog dana u godini. Tragičnost utiska o tome dodatno pojačava odgovor na
pitanje gde se mogu čuti ovakve rečenice: najpre u porodici, od strane
roditelja, a potom i u društvenim grupama, medijima, pa čak i u obrazovnim
ustanovama. Najmanje dve stvari su mi ovde vrlo problematične: stvaranje
ambijenta naučene bespomoćnosti kod mladih ljudi i druga, njihova potpuna
demotivisanost.
Umesto
da mladim ljudima svi zajedno kao društvo pošaljemo poruku da na njih računamo,
da su ovom društvu i te kako potrebni, poruka koju dobijaju potpuno je pogrešna
decenijama unazad. Rečenicama sa početka, ne učimo ih životu, kako se to
pogrešno misli, niti ih pripremamo za surovu realnost. Naprotiv, učimo ih bespomoćnosti i tome da navodno od njih
ništa ne zavisi, da nemaju kontrolu nad svojim životima i da ne mogu da promene
svoju budućnost. Uz to se, pomalo paganski, pozivamo na ono „tako je suđeno“,
kao da je ovo doba patristike i Aurelija Avgustina, kada je među ljude proširio
ideju o predestinaciji i tome da im je život unapred predodređen.
A kad već ništa ne zavisi od mene kao
nekog ko tek stasava u obrazovnom smislu, a imam, recimo 14 ili 15 godina, onda
zahvaljujući socijalnoj inteligenciji vrlo lako iz potpuno pogrešnih premisa tačno izvodim POGREŠAN zaključak – ne vredi da se trudim ni oko čega.
Škola postaje mesto za gubljenje vremena, broj izostanaka eksponencijalno
raste, a ulica postaje navodno nekakva alternativa učenju i radu na sebi,
sticanju znanja i veština. Zašto se onda pitamo otkud loša motivacija mladih
ljudi u načelu? U osnovnim i srednjim školama, na univerzitetima, učitelji,
nastavnici i profesori su ti koji treba da budu oni koji ih motivišu, koji su u
stanju da svojim motivacionim predavanjima podstaknu ono najbolje i
najkreativnije. Oni koji na neki način utiču na to da jednog dana možemo da računamo
na nove Pupine, Tesle i Milankoviće, na nove Pekiće i Andriće, na nove Divce i
Đokoviće.
Dakle, umesto da mlade ljude učimo
bespomoćnosti – treba da osvestimo kod njih činjenicu da konce svog života drže
u svojim rukama. Da mogu da računaju na nas i na našu pomoć, da pre nego što
potraže neki eksterni lokus kontrole, dobro istraže onaj interni – da li su
uradili sve što mogu, pre nego što se požale na „tužnu sudbinu“. Generacija
1984. kojoj i sam pripadam, u jednako teškim vremenima, iznedrila je brojne uspešne
lekare, stomatologe, pravnike, menadžere i rukovodioce u velikim kompanijama,
diplomatske predstavnike, univerzitetske asistente i profesore. Dok su nam
pričali da ne možemo, verovali smo da možemo. Dok su govorili da je budućnost
izvan Srbije, bili smo, proverili i uglavnom se vratili.
Nema bespomoćnosti, nema odustajanja i
nema prepuštanja nekakvoj tužnoj sudbini. Ovom društvu su mladi ljudi najveći
kapital i jedina šansa da obnovimo ispravne društvene vrednosti, a prosečnu
starost populacije sa 42 godine dovedemo na nivo razvijenih evropskih država.
