Kada će nam biti bolje iliti reč-dve o mentalitetu

            Zvuči kao početak političke tribine ili bar prva rečenica u nekom predizbornom pamfletu. Ipak, malo bih drugačije pristupio ovom pitanju, uvažavajući naše mentalitetske specifičnosti.

Vladimir Džamić, član Istraživačkog foruma
Evropskog pokreta u Srbiji

            Kada će nam biti bolje? Kada prihvatimo da je konkurencija blagodet, a ne kazna. Mnogi u društvu ne vole konkurenciju. Ni na tržištu, ni u životu. Sa setom govore o nekim davnim vremenima kada je država bila jedini vlasnik, jedini subjekt koji je određivao šta će se proizvoditi i koliko, jedini poslodavac. Sa besom u glasu govore o zlom i surovom kapitalizmu (uredno vozeći nemački automobil, noseći špansku modnu kolekciju, italijanske cipele i koristeći francuski parfem). Taj zli kapitalizam koji nam je doneo konkurenciju, koji u, naglašavam, idealtipskom slučaju funkcioniše tako da pri jednakim uslovima za sve, sa minimumom obezbeđenih pravila u sistemu, treba da pobedi, zamislite najbolji, najsposobniji, najvispreniji. Nema protekcije. Nema države koja treba da nađe posao mladom čoveku, nema države koja treba da bude glavni regulator u ekonomskoj sferi. Čega ima? Insistiranja na talentu, znaju, veštinama i umeću, gde svako ima jednaku šansu da pokaže da je bolji od konkurencije.

            Kada će nam biti bolje? Kada prihvatimo da jedino jaka konkurencija garantuje da ćemo biti bolji. Decenijama, ako ne i vekovima ovde traje društvena filozofija da se treba okružiti gorim od sebe, da bismo uvek bili najbolji. Ogledalo koje uvek pokazuje da od nas postoje neki gori i da će ih uvek biti. Neće se niko fascinirati pobedom reprezentacije nad nekim pacifičkim ostrvom na kom se fudbal igra svake sedme godine. Pobeda nad svetskim šampionom, makar na produžetke ili penale, pamtiće se decenijama. Ima od nas i boljih i lepših, pametnijih i sposobnijih. Trenutak kad pobediš sopstvenu sujetu i prihvatiš zasluge drugima, trenutak je kada si pokazao da si spreman da napreduješ, da budeš ravnopravni član moderne društvene zajednice.

            Kada će nam biti bolje? Kad preuzmemo odgovornost za sopstvenu budućnost. Nije za loše životne šanse kriva (uvek) država, niti (uvek) društvo. Taj eksterni lokus kontrole je najlakše usvojiti, jer je uvek lakše reći da si nezaposlen, jer je kriza, nego zato što nemaš teorijska ili praktička znanja, životne i poslovne veštine ili jednostavno, nisi radio na socijalnoj i emocionalnoj inteligenciji. Eksterni lokus kontrole usmerava nas ranohrišćanskim filozofima koji su u svom učenju promovisali predestinaciju – predodređenost sa nebesa kako će izgledati život. Čudesnu sudbinu (Amelije Pulen) koja je već sve zacrtala, a mi smo samo puki izvršioci svakodevice. Zaboravlja se da, u velikoj meri, naš život zavisi u mnogome od nas samih.

            Kada će nam biti bolje? Kada mlade ljude motivišemo da budućnost vide u ovom društvu, a ne miljama daleko. Erozija sistema vrednosti u poslednjih 100 godina, loši primeri u društvu, neretko teške životne priče. Životna raskrsnica pred kojom mlad čovek ima pravo da bude i zbunjen i demotivisan. Društvo je dalo maksimum da se potrudi oko toga da takva raskrsnica bude prava petlja koju je teško rešiti. Obaveza svih nas je da mladim naraštajima damo šansu, da ih dodatno motivišemo, da pomognemo društvu koje je propatilo mnogo kroz istoriju, da revitalizuje svoje elementarne vrednosti: solidarnost, pravednost, principijelnost, poštenje, meritokratiju. Nije nam na čast prosečna starost populacije od 42,5 godine, niti odliv mozgova koji nije prestao sa "demokratskom revolucijom 2000." iako se najavljivalo da će prestati.

            Kada će nam biti bolje? Kad prestanemo da se delimo oko onih stvari oko kojih treba da se ujedinimo. Kad nam politika ne bude pitanje „života i smrti“ uslovno rečeno. Kad nam izbori budu demokratska tekovina kojom će se baviti profesionalci, a ne 90% društvene zajednice (ako može Švajcarska, može i Srbija – sve je stvar političke kulture). Kad jezik kojim govorimo ne bude jezik nerazumne i neopravdane kritike svega postojećeg i kad budemo u stanju da kulturu sukoba zamenimo kulturom dijaloga. Ako je to znao Platon 2500 godina pre današnjeg dana, šta nas sprečava u 21. veku da damo skromni doprinos pristojnosti: u supermarketu, na pijaci, u biblioteci, školi, na ulici, javnom mestu.

            Kada će nam biti bolje? Kad podržimo najbolje i od hejtera postanemo suporteri. Teško je gledati da svaka dobra stvar koja se uradi ima mnogo negativnih povika sa tribina. Postaneš najbolji sportista sveta i takva vest na portalima ima 1000 afirmativnih i 200 negativnih komentara. Mnogo je. Neko ima lepšu ženu od tebe – nije glupa, nije slabog morala, nije alapača, nije „čuo sam to i to“. Jednostavno je lepša. Imaš kolegu koji je bolji u svom poslu – reci bolji je. Bez ALI, jer je to suprotni veznik koji naravno negira prvi deo rečenice. Ne bavi se tuđim privatnim životima, ne zagledaj u godine, broj (ne)rođene dece, sklopljene i razvedene brakove. Osim što je nevaspitano i primitivno, nikad se ne zna šta se krije ispod nečijeg pogleda i kakav problem neko od bližnjih ljudi ima.

            Kada će nam biti bolje? Kad shvatimo da je čovek, a ne novac, merilo svih stvari. Ljudi nisu roba, ne treba ih tretirati kao stvar ili sredstvo. Negovanje moralnog zakona u sebi potpuno je besplatno i sasvim je svejedno da li nas tom putu vodi religioznost, lična etika, kućno vaspitanje ili dobro obrazovanje u školi ili obdaništu. Važno je biti i ostati čovek, bez obzira na to da li se takav gest baš uvek isplati. I što je važnije, biti čovek i prema onom od kog nemaš nikakvu korist.

            Nije baš da u mentalitetu nema ničeg, iako se mnogi zgražavaju nad time što je premijer više puta rekao, potpuno opravdano da je nemoguće reformisati društvo, ako ne reformišete sebe. Takvu poruku slušamo od 2001. godine. I svakog dana kad bi se moglo pomisliti da ovde „ništa ne valja“, nije loše zapitati se „šta sam uradio/la da danas manje ne valja nego juče“.

            Ništa?

            

Hoće li biti predsedničkih izbora (2017)?

Vladimir Džamić, član Istraživačkog foruma
Evropskog pokreta u Srbiji

            Najava o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora zajedno sa redovnim lokalnim i pokrajinskim izborima, otvorila je pitanje da li bi sadašnji predsednik Republike mogao da sledi (besmislen) postupak svog prethodnika i ostavkom omogući raspivanje vanrednih predsedničkih izbora. Mediji uveliko spekulišu o zajedničkom kandidatu opozicije za predsedničke izbore i strategiji preuzimanja vlasti. U sinoć datom intervju jednoj nacionalnoj televiziji, predsednik Nikolić je najavio da ne namerava da podnese ostavku, te da će na funkciji ostati do redovnog isteka mandata polovinom 2017. godine i time odagnao sve dileme oko datuma predsedničkih izbora.

            Kada je 2006. godine donet Ustav Republike Srbije u njemu je, iz potpuno neobjašnjivih razloga sa aspekta struke, ostavljena ustavna norma da se predsednik Republike bira na direktnim izborima (čl. 114). Po odredbama Ustava, predsednik ima izuzetno skromna ovlašćenja. Čak su neka od značajnijih ovlašćenja koja je predsednik imao po Ustavu iz 1990. godine dodatno umanjena. Ključno pitanje je: zašto se na direktnim izborima, koji građane i državu koštaju ogromne svote novca izdvojenog za sam izborni postupak, kampanju i slično, bira predsednik koji ima protokolarna ovlašćenja? Istina, postoje primeri gde se u parlamentarnim političkim sistemima bira šef države na direktnim izborima, ali u tim slučajevima on ima mnogo značajnija ovlašćenja nego predsednik u Srbiji.

            Ovo nije jedina anomalija institucionalizovana Ustavom iz 2006. godine u vezi sa institucijom predsednika Republike. Iako građani biraju predsednika i logično je da predsednik za svoj rad odgovara upravo njima, Ustavom je propisano da predsednika opoziva kvalifikovana većina narodnih poslanika (dakle Narodna skupština, koja uopšte nije učestvovala u njegovom izboru), nakon mišljenja Ustavnog suda Srbije o tome da li je predsednik povredio Ustav. Prvo, ako neki predsednik nekada, odlukom Ustavnog suda, zaista povredi Ustav, on treba da bude smenjen automatski, po sili Ustava, bez bilo kakvog arbitriranja parlamenta. I drugo, ako parlament nije birao predsednika, zašto bi onda predsednik bio odgovoran parlamentu? Čini se da je ovakvo rešenje bio jedan loš kompromis, verovatno jedino moguć te 2006. godine.

            Konačno, bilo je više ideja o tome da se ustavnom revizijom promeni način izbora predsednika Republike i omogući izbor u Narodnoj skupštini. Ovo rešenje je, u postojećem političkom sistemu koji je čisto parlamentarni sa dominantnom ulogom predsednika Vlade, najbolje, najlogičnije i najjeftinije za građane i državni budžet. Alternativa postoji i ogleda se u davanju znatno većih ovlašćenja predsedniku kog bi onda građani sa pravom birali direktno, ali bi predsednik trebalo građanima i da bude odgovoran. To je tema za debatu parlamentarnih stranaka nakon vanrednih izbora u aprilu, jer se jedino konsenzusom ovo pitanje, kao i sva ostala u vezi sa ustavnom reformom, mogu rešiti.

            Hoće li biti predsedničkih izbora 2017. godine? Ustav nalaže da izbori budu raspisani 90 dana pre isteka mandata predsednika. Eventualni dogovor parlamentarnih stranaka o promeni Ustava i održavanje referenduma o potvrđivanju ustavnih promena u proleće 2017. godine, što vremenski posmatrano ne mora da bude nerealan rok, značili bi da su predsednički izbori 2012. godine bili ujedno i poslednji. Ukoliko se to ne dogodi, uveren sam da će predsednički izbori 2017. godine sasvim sigurno biti poslednji i da će ih zameniti posredan izbor predsednika Republike.

            

Zašto je raspisivanje izbora dobra odluka?

Vladimir Džamić,
član Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji

            U kuloarima se već neko vreme spekulisalo da će proleće zajedno sa redovnim pokrajinskim i lokalnim izborima, biti vreme kada će građani ponovo glasati na parlamentarnim izborima. Danas je, na početku sednice Glavnog odbora Srpske napredne stranke, Aleksandar Vučić saopštio javnosti da će se ići na vanredne parlamentarne izbore. Iako je za očekivati da se opozicija izborima obraduje (bar mnogo više nego vladajuće stranke), krenula su pitanja da li je ova odluka bila neophodna.

            Izazivanje vanrednih parlamentarnih izbora moguće je, u slučaju kad Vlada ima većinu, na dva načina: ostavkom predsednika Vlade (uz obavezu predsednika Republike da u roku od 30 dana pokuša da se sastavi nova Vlada) ili obrazloženim predlogom Vlade predsedniku Republike da se parlament raspusti i raspišu vanredni parlamentarni izbori. Po svemu sudeći, jedina neizvesnost oko izbora tiče se datuma, iako se uveliko spekuliše da će to biti 24. april – kao datum za lokalne, pokrajinske i parlamentarne izbore.

              Ključno pitanje, ipak, nije datum već razlozi zašto je ovakva odluka predsednika Vlade dobra. Vladi zaista jeste potreban pun mandat i, što je još važnije, demokratski legitimitet kako bi do kraja 2020. godine bila u prilici da odgovori na 4 krupna izazova: promenu Ustava, dovršetak pristupnih pregovora sa Evropskom unijom, finaliziranje pregovora Beograda i Prištine i sprovođenje ekonomskih i društvenih reformi.

            Promena Ustava očekuje nas najkasnije do 2018. godine. To je datum koji je predviđen Strategijom reforme pravosuđa Vlade Srbije, koju je usvojila i Narodna skupština. Redefinisanje načina izbora sudija, promena političkog sistema i broja narodnih poslanika, unošenje integrativne klauzule koja će omogućiti direktno dejstvo i neposrednu primenu evropskih pravnih tekovina, samo su neke od promena koje će političke stranke morati da sprovedu u postupku ustavne revizije. Drugim rečima, građani će na izborima na proleće birati de facto ustavotvornu skupštinu. U njoj će, po ovom pitanju, morati da sarađuju vlasti i opozicija.

            Oko 2020. godine očekuje se privođenje kraju pristupnih pregovora sa Evropskom unijom. U oblasti pravosuđa i osnovnih prava, spoljne politike, zaštite životne sredine i brojnim drugim oblastima, biće velikih izazova koji zahtevaju Vladu koja ima potpuni legitimitet od građana i koja ima snagu da sprovede teške i, često, nepopularne mere.

            Treće, kao što su najavili evropski zvaničnici, kraj pristupnih pregovora sa Evropskom unijom, u okviru poglavlja 35 jeste neka vrsta sporazuma Beograda i Prištine o trajnom uređivanju međusobnih odnosa i obavezivanje da se neće uzajamno sputavati na putu evropskih integracija. Ovo će biti jedan od najvećih političkih izazova u celom procesu evropskih integracija Srbije. Premijer je potpuno u pravu kada uočava da postoji određeni deo političke javnosti koji ne podržava ni evropske integracije, ni nastavak ovih pregovora tvrdeći da je neki istočni savez mnogo bolja alternativa. Postizanje ovakvog sporazuma u okviru poglavlja 35, a u granicama utvrđene državne politike, biće verovatno najveći politički izazov u mandatu nove Vlade.

           Najzad, ekonomske i društvene reforme moraju da se sprovedu do kraja. Reformisanje javnih preduzeća, jačanje tržišne ekonomije u skladu sa pravilima Evropske unije, reforme u oblasti obrazovanja, nauke, kulture i medija – samo su neke od tema kojima će se baviti nova Vlada. Efikasnost u sprovođenju reformi i unapređenje kvaltieta života građana, biće kao i do sada, jedino merilo i pred javnošću i pred međunarodnim organizacijama koje ih nadgledaju.

            Dakle, svakom ko se ozbiljno bavi političkom analizom, raspisivanje parlamentarnih izbora nije iznenađenje. Oni će biti u mnogo čemu različiti u odnosu na prethodne. Zbijanje redova desnice i ekstremne desnice, garantuje im dobre šanse da postanu deo zakonodavnog tela. Sa druge strane, sporazum opozicionih proevropskih stranaka o zajedničkom nastupu na izborima, za sada ima samo jednu tačku – srušiti premijera i ne sarađivati sa njim ni po jednom osnovu nakon izbora.

            Ova izborna kampanje neće biti ni malo blaga, čak se može reći da će biti jedna od najoštrijih koje smo imali u periodu višestranačja u Srbiji. Ipak, za građane, najbolje je da ona bude najkraća shodno zakonskim i ustavnim rokovima, ali i da ne bude negativna. Građani će tog 24.4. doneti svoju odluku kome poveravaju mandat da u naredne 4 godine odlučuje o njihovom boljitku, napretku i životnim šansama. Stoga je posebno važno da izlaskom na izbore, građani daju legitimitet novoj vladi i parlamentu.