FENOMEN NEGATIVNE SELEKCIJE

              Zašto ne pobeđuje uvek najbolji? Kako je moguće da među brojnim kandidatima, često ne bude odabran onaj sa najboljim referencama ili najboljim kvalifikacijama? Da li je sudbina svih društava da na rukovodećim funkcijama uvek bude neko „ko nije dovoljno dobar“ i „od koga postoji mnogo bolji“? Da li je meritokratski društveni poredak, shodno tome, samo nedostižni ideal i utopija?

            Sva ova i slična pitanja, usmerena su suštinski na pojam negativne selekcije. O negativnoj selekciji se naširoko pisalo i govorilo, što u stručnoj javnosti, što u medijima. Uglavnom se o ovoj negativnoj pojavi pisalo u kontekstu faktora koji doprinose velikim međunarodnim migratornim kretanjima mladih i odliva mozgova iz Srbije.

            Zato bih, radije, definisao pojam pozitivne selekcije. Pod njom bih podrazumevao proces odabira kandidata, koji u uslovima idealne konkurencije (na tržištu – makro ili mikro), podrazumeva da uvek i bez izuzetka bude odabran najbolji kandidat, isključivo po depersonalizovanim, unapred utvrđenim i transparentnim, objektivnim kriterijumima, relevantnim za konkretan proces selekcije.

            Drugim rečima, u procesu pozitivne selekcije, isključen je svaki vid subjektivizma, predrasuda, parktikularnih interesa, analize ličnih svojstava ili, pak, eksternih činilaca koji mogu da utiču na proces selekcije kandidata. U širem smislu, moglo bi se reći da se proces pozitivne selekcije odvija, Rolsovim rečima, uz svojevrsni „veo neznanja“ (veil of ignorance), mutatis mutandis.

            Drugo važno pitanje je da li je negativna selekcija specifikum tranzicionih društava poput ovog u Srbiji danas i da li je reč o fenomenu savremene civilizacije. Odgovor je odrečan u oba slučaja. Negativna selekcija imala je svoje primere i u starogrčkoj mitologiji. Kada Eshil piše svoju Orestiju i oslikava suđenje Orestu zbog ubistva majke, ističe da mu je, zbog tog zločina, organizovano suđenje pred porotom na Areopagu. Pošto je porota glasala nerešeno, glas boginje Atine (kao deus ex machina), oslobađa Oresta odgovornosti za ubistvo. Po oslobađajućoj presudi, Orest podiže spomenik boginji Atini u znak zahvalnosti. Dakle, eksterni činilac (boginja) utiče na oslobađanje ubice – arheprimer negativne selekcije u, kako se neretko smatra, savršenoj starogrčkoj civilizaciji.

            Drugi primer, suđenje Sokratovo. Anit, Melet i Likon optužuju Sokrata za asebeju – bezbožništvo. Sokrat je, navodno, kriv zato što „ne veruje u bogove u koje veruje država atinska, već u neka druga bića demonska“ i zato što „kvari omladinu“. Tendenciozna optužnica, kojom se eliminiše i iz javnog života odstranjuje slobodoumni filozof (ako to nije pleonazam), kroz montirani sudski proces, ali i demokratsko odlučivanje pred sudom i izvršenje sudske smrtne kazne, takođe su sui generis primer negativne selekcije.       

            I u Novom zavetu govori se o novom primeru negativne selekcije. Kada pred Pontija Pilata izvode optuženog Hrista (Mt 27, 21; Mt 15, 6-15) i Varavu (Barabu, prim. aut.), okupljeni narod koji je imao mogućnost da odabere koji će od njih dvojice biti pomilovan i oslobođen, bira Barabu, umesto Hrista spasitelja gladnih, bolesnih i siromašnih. Tako je, termin baraba, ušao u svakodnevnu upotrebu u značenju koje ima danas. Narod, što je važno pomenuti, ne bira samostalno Barabu, već po nagovoru lokalnih sveštenika, kojima je Hrist predstavljao “konkurenciju”.

Uklanjanje konkurencije nelegitimnim metodama, kako bi bio odabran gori (kandidat). Metaforično, dok se jedan vredan trudi da se popne uz merdevine koje su visoke i postigne uspeh, trojica gorih ukazuju da su mu/joj pantalone pocepane i da nije podoban da se penje uz merdevine.

Ergo, civilizacija jeste na neki način osuđena na negativnu selekciju kao fenomen koji verovatno nikad neće odumreti. Ono što neka društva čini daleko razvijenijima od drugih, jeste odgovor na pitanje da li je negativna selekcija izuzetak ili pravilo, svojevrsni društveni mainstream.

Mehanizmi za eliminisanje negativne selekcije su jasni: objektivni kriterijumi, pošteni učesnici u procesu selekcije, eliminisanje pristrasnosti i predrasuda, jasan institucionalni sistem koji počiva na jasnim, transparentnim i pisanim pravilima. Ovi mehanizmi, katkad, podrazumevaju da i mi sami budemo poraženi u različitim procesima selekcije, jer postoje trke u kojima, potpuno logično i prirodno, ne možemo trčati brže od konkurencije. Merilo uspeha jednog društva je upravo u tome – u platonovskom konceptu pravde gde svako dobije tačno onoliko koliko je zaslužio i u kome zasluge pripadaju najboljima. Od najboljih možemo da učimo i, što je važnije, treba im priznati zasluge kad su bolji. Bez “ali”.

AMERIČKI PREDSEDNIČKI IZBORI: KAKO JE MOGUĆE DA SU SVI POGREŠILI?

         

                                                                 Komentar na ishod američkih predsedničkih izbora*

*(stavovi izneti u ovom blogu pripadaju autoru i ne odražavaju stavove ustanove u kojoj je autor zaposlen ili drugih stručnih organizacija čiji je član)

          Ne postoji ozbiljno istraživanje koje nije dalo prednost od čak 3 procentna poena Hilari Klinton, noć uoči održavanja predsedničkih izbora. Kao sigurne „plave države“ ili garantovani elektorski glasovi za nju, viđene su: Pensilvanija, Virdžinija, Mičigen, Minesota, Kolorado. U većini anketa Nevada je viđena kao država u kojoj će verovatnije pobediti Donald Tramp. Ankete su joj davale prednost i u tzv. „swing“ državama na kojima će se navodno lomiti predsednička trka, kao što su Ohajo, Severna Karolina, Florida ili Nju Hempšir. Projekcije su pokazivale da ima garantovanih 268 elektorskih glasova od 270 koliko je potrebno i da je dovoljno da pobedi u samo jednoj od ovih država, čime bi predsednička trka bila rešena bez ikakve neizvesnosti. Sa druge strane Tramp je morao da preokrene plave države u crvene i, kako je to rekao njegov savetnik oko 1h iza ponoći po srednjoevropskom vremenu, „napravi čudo da bi pobedio“.

Negde oko 4h ujutru, postalo je jasno da apsolutno nijedna od ovih procena nije bila tačna. Virdžinija je pripala Hilari Klinton (u vrlo neizvesnom brojanju glasova). Pensilvanija, Mičigen, Ohajo, Severna Karolina, Florida (sa značajnom hispanoameričkom populacijom) pripali su Trampu, reklo bi se neočekivano čak i za samog Trampa i njegov izborni štab. U ovom trenutku Minesota i Nju Hempšir su još uvek sa neizvesnim ishodom, ali to više nije važno, jer je Tramp napravio čudo koje je prizivao njegov savetnik – ne samo da je u glavnim državama gde se lomila trka pobedio, već je uspeo da pobedi u onim državama koje su tradicionalno okrenute demokratama.

www.realclearpolitics.com (9.11.2016. 8 a.m. CET)

Kako je moguće da su ankete postale toliko pogrešne – u slučaju Bregzita, sada u slučaju američkih izbora? Postoji, rekao bih, globalni trend neopozitivizma, koji pokušava da uradi nemoguće – da egzaktne naučne metode primeni u društvenim naukama, koje po svojoj prirodi i suštini nisu egzaktne. Ne postoji dovoljno precizna (to treba naglasiti – precizna) anketa koja može da se osloni na pozdanost ispitanika. Da li će zaista svi koji su rekli da će glasati za Trampa ili Hilari Klinton to uraditi? Da li će glasati protiv izlaska iz Evropske unije svi koji su to na neki način rekli anketarima? Ili, ako je jednostavnije za razumevanje, otkud istraživanje da su muškarci u proseku srećni 57%, a žene 59%? Ovakva vrsta neopozitivizma, posledica je naravno tehnološkog napretka i osavremenjivanja samih metoda, kako bi se rezultati saznali ex tempore. Ima toliko psiholoških elemenata koje je nemoguće uvrstiti u ankete i zato sam aktivni protivnik ovog neopozitivizma koji uzima maha i koji od demokratije čiji se ishod zna tek nakon brojanja glasova, po principu vox populi – vox Dei, pokušava da napravi „instant demokratiju“ gde ćemo rezultate znati posle 10 minuta na osnovu nekih (izlaznih) anketa, čija greška je očigledno velika i značajna.

Najzad, ali ne i najmanje važno, kada se u kampanje ulaže ogromna suma novca, pitanje integriteta samih anketa i ciljanog fabrikovanja predizbornih rezultata o podršci kandidatima ili opcijama, postaje ozbiljan etički problem koji nije lako rešiv, a može presudno da utiče na opredeljivanje građana, koji su u svakoj konsolidovanoj demokratiji, jedini nosioci suvereniteta od čijeg pristanka zavisi formiranje vlasti.

Konačno, možda se može razmišljati o tome treba li se zaista plašiti Trampa? Da li je plašenje Trampom bila glavna strateška greška Hilari Klinton? Njegov pobednički govor je govor koji dolikuje izabranom predsedniku – pomirljiv, uz poštovanje protivnika, sa pruženom rukom saradnje međunarodnoj zajednici, političkim neistomišljenicima. To nije bio populistički govor iz kampanje, niti će Tramp zaista moći da sprovede najveći deo onih ekstremnih najava o iseljavanju migranata ili sličnih. Često se zaboravlja u laičkoj javnosti, američki predsednik – iako nosilac izvršne vlasti po Ustavu SAD, mora da sarađuje sa Kongresom, a tamo ga čekaju brojni protivnici, kako iz tabora demokrata, tako i iz njegove republikanske stranke. Biće to „checks and balances“ sistem u praksi.

U domenu spoljne politike, ne verujem u opciju da će Tramp biti izuzetno kooperativan prema Rusiji, niti da će Tramp uvesti neku novu Monroovu doktrinu koja će SAD izmestiti iz epicentra međunarodne politike. Njegov izbor će omogućiti da bilateralni odnosi budu manje zategnuti i kooperativniji, ali nipošto do te mere da nestane rivalitet koji u odnosima ove dve države postoji oduvek.

Kada je reč o Zapadnom Balkanu, kao što je to zaključio jedan od vrsnih poznavalaca američke spoljne politike, supersile ne menjaju spoljnu politiku preko noći. U tom kontekstu, ne treba očekivati radikalne promene. Nažalost.

BREXIT (I SRBIJA): ČINJENICE I BULAŽNJENJA

Vladimir Džamić, član IF EPuS

Prošla je nedelja koju su mnogi nazivali „odlučujućom“, „paklenom“ ili pak „sudbonosnom nedeljom raspada Evropske unije“. Međutim, nedelju dana nakon što su građani Ujedinjenog Kraljevstva (UK) tesnom većinom od oko 51,9% glasova odlučili da napuste Evropsku uniju, ona nije bila ni odlučujuća, još manje paklena, a ni sudbonosna nedelja raspada velike evropske porodice. Moguće da ovo jeste prekretnica nove Evrope na način na koji je to bio pad Berlinskog zida, ali ne mislim da će posledice biti dugoročno dramatične kao zbivanja iz 1989. i 1990. godine.

            Dobro je pisati na ovu temu nakon što su se izređali svi stručnjaci i „stručnjaci“, analitičari i „analitičari“ koji (navodno) poznaju ovu tematiku. Tako je bilo izvanrednih ideja da je Brexit odličan za Srbiju, jer će nam to ubrzati proces evropskih integracija. Ova izjava se otprilike može smatrati smislenom taman onoliko koliko se mogla smatrati smislenom izjava bivšeg predsednika Republike koji je najveću svetsku ekonomsku krizu u poslednjih 80 godina nazvao „šansom za razvoj srpske ekonomije.“ Ipak, šta je to što znamo o Brexitu i da li zapravo postoji šansa da se Brexit nikada ne dogodi?

Da li je Brexit udarac Evropskoj uniji i ideji evropskih integracija?

                I da i ne. Brexit jeste udarac ideji o ireverzibilnosti procesa evropskih integracija. Od 1973. godine kada je počelo proširenje Evropske zajednice (doduše tek nakon mogućnosti da De Gol blokira ulazak UK u nju), ona se konstantno širila. Od 6 članica do 28 članica danas. Nikada nijedna pre UK nije krenula putem napuštanja EU i, što je mnogo važnije, jedinstvenog evropskog tržišta. Od ulaska u EZ, UK je predstavljalo verovatno najveću prepreku federalističkom konceptu Evrope koji su u značajnim periodima duge evropske istorije, forsirali Francuska i Nemačka. Vizni režim, važenje različitih dokumenata kojima se regulišu prava građana, zajednička valuta i slično, samo su neka od paradigmatičnih mesta koja ukazuju na to da je UK oduvek bilo u Evropskoj zajednici (uniji) druge brzine u odnosu na ostale članice.

Posmatrano sa federalističkog (a mogao bih reći i sa Junkerovog aspekta), Brexit predstavlja dugoročno šansu da federalistički koncept EU zaživi za one članice koje budu htele da ga prihvate. Glasno insistiranje Junkera kao predsednika Evropske komisije da ne postoji EU a la carte, te da će UK morati da prihvati „sve evropske slobode“ i da UK treba da požuri sa napuštanjem EU i da ode što pre, samo su neke od jasnih poruka ljutnje, ali verovatno i potajne nade evrofederalista da je ovo šansa da se revidiraju temelji EU.

Da li postoji šansa da se Brexit ne sprovede u delo?

                Apsolutno da. Postoji nekoliko različitih načina. Međutim, istini za volju, malo je verovatno da će u EU ostati status quo nakon britanskog referenduma. Pre svega zato što je za državu koja ima veoma dugu tradiciju parlamentarne demokratije i sistema podele vlasti, nezamislivo da ignoriše volju sopstvenih građana. Referendum kao oblik neposredne demokratije par excellence, ne može se ignorisati iako on formalno-pravno ne predstavlja obavezu za Vladu UK. Drugim rečima, osim obaveze koja se tiče poštovanja demokratskih običaja i prakse dobre vladavine, Vlada UK bi mogla hipotetički da ignoriše referendum, što je gotovo neverovatno.

            Istina je da su građani demokratski odlučili. Međutim, ovaj referendum je ukazao ne samo na podeljenost britanskog društva, već i na podeljenost entiteta koji čine UK. Oko 62% građana Škotske glasalo je protiv napuštanja EU. Bez obzira na prethodni referendum o ostanku u UK, vrlo je realno i gotovo apsolutno izvesno da bi istupanje iz EU bilo tretirano kao potpuno nova okolnost i građani Škotske bi dobili šansu da glasaju o budućnosti van UK (i u EU). Zvanični stavovi Španije i Francuske da EU ne treba da pregovara sa Škotskom ostali su primećeni, ali ne i dodatak ovoj rečenici – „dok je Škotska deo UK“. Veoma popularna premijerka Nikola Stardžon vodiće Škotsku putem nezavisnosti ako se Brexit realizuje u praksi. Ovo bi, uzgred, bilo takođe veoma demokratski, imajući u vidu da bi u slučaju Brexita građani Škotske (ali i Severne Irske – gde postoji značajan istorijski momenat shodno pacifikaciji ostrva od 1973. godine nadalje), bili protiv svoje volje izbačeni iz EU.

            Takozvanim Scotland Act-om iz 1998. godine precizirano je da je za promenu jurisdikcije EU na teritoriji Škotske, nužna saglasnost parlamenta u Edinburgu. Prema sadašnjem odnosu snaga, te saglasnosti neće biti, što bi moglo da dovede do svojevrsnog blokiranja Brexita na institucionalni način. Slična situacija je i u Severnoj Irskoj, gde je teško zamisliti da bi Irci i Severni Irci bili u i izvan EU, zbog svih specifičnosti i celog procesa pacifikacije ostrva u novijoj istoriji.

            Konačno, pregovori UK i EU oko sporazumnog razvoda, moraće da uključe i predstavnike Velsa, Škotske i Severne Irske, kako je naglasio odlazeći premijer  Kameron. Ne bi iznenadilo da UK ima specifičan status kao Danska prema Grenlandu i Farskim Ostrvima (koja nisu deo EU, a jesu deo Danske). Jedino je jasno da će ovi pregovori biti bolni pre svega za UK, koje je ostalo usamljeno u odnosu na evropske partnere, ali i na sopstvene građane, pa čak i elitu koja se zalagala za Brexit, a noć kasnije pokazala se potpuno nesposobnom da sopstvenu ideju sprovede u delo kroz bilo kakav konkretan plan (kao uostalom i svi populisti).

Novi referendum?

Apsolutno. Kraj pregovora sa EU bi mogao da znači novo referendumsko izjašnjavanje u UK sa pitanjem: Da li prihvatate sporazum Vlade UK sa EU o napuštanju EU? Mogao bih da zamislim scenario u kom se građani izjašnjavaju značajnom većinom sa NE, čime bi Brexit otišao ad acta bar za neko vreme. Danska, Republika Irska, Francuska i Holandija, primeri su država koje su imale referendume o konstitucionalnom okviru EU gde su u prvom glasanju bili protiv, a u drugom za ili su nakon nekoliko godina prihvatili nešto drugačiji dokument identične suštine (Francuska i Holandija).

            Novi referendum bio bi dobar odgovor kojim bi se mogla sprečiti potpuna devolucija UK i našao demokratski mehanizam da Škotska i Severna Irska ostanu delovi UK. Naravno, sve ovo pod pretpostavkom da svi entiteti UK učestvuju u dogovoru sa EU i dođu do zajedničkog rešenja, te da nema otcepljenja Škotske.

Brexit i Srbija

            Bez obzira na ishod, Brexit znači usporavanje pristupanja novih država EU. Pregovori sa UK koji bi mogli potrajati do dve godine, mogu potpuno zaseniti sve ostale procese u EU uključujući i proces proširenja. Istini za volju treba reći da UK ne blokira otvaranje poglavlja sa Srbijom. Nedavno otvaranje novih poglavlja Turske i Crne Gore do kog je moglo doći samo uz glasanje svih članica EU (a UK to i dalje jeste), pokazuje korektno ponašnje UK i želju da se ne stopira proces proširenja zbog referenduma.

            Ukoliko ishod Brexita bude povlašćeni status za UK i neki modalitet o(p)stanka u EU, za Srbiju bi to bio verovatno bezbolniji scenario. U slučaju da UK definitivno napusti EU i prevlada federalistički koncept nove Evrope, uslovi za nove članice biće daleko stroži sa mnogo manje prostora da se solira unutar EU. Ovo znači i jače insistiranje na usaglašavanju spoljne politike Srbije sa spoljnom politikom Brisela, slabije veze sa Moskvom i veće pritiske oko definitivnog rešavanja odnosa Beograda i Prištine kroz institucionalni dogovor i svojevrsni pravni akt.

            U tom smislu, Brisel će i dalje nastaviti deklarativno da podržava Zapadni Balkan na putu ka integraciji, ali će formalni koraci napred biti daleko sporiji nego inače, a nadzor nad sprovođenjem evropskih standarda daleko manje popustljiv i sa mnogo više prostora za bilateralna pitanja (koja uvek mogu dobro poslužiti Briselu da se proces integracije uspori).

Referendum u Srbiji?

            Stranke desnice su potrčale da pozovu premijera da napusti evropski put i raspiše referendum o pristupanju Srbije EU. Nema zdravog razuma u ovim porukama. Referendum je obavezan i biće raspisan na samom kraju pristupanja Srbije EU. To je deo standardne demokratske procedure i stoga je potpuno nepotreban u momentu kada Srbija tek otvara prva pregovaračka poglavlja. Napuštanje evropskog puta za Srbiju bi, kako je premijer više puta javno zaključio, bilo ravno ekonomskoj katastrofi. U vrednosnom smislu, Srbiju bi to decenijama udaljilo od standarda koji su najbolji (ili najmanje loši) u razvijenom demokratskom i civilizovanom svetu. Čak i da građani kažu NE Evropskoj uniji, ovde bi se verovatno pojavio neki domaći Faraž (a ima ih nekoliko), koji bi verovatno rekao da je pobedio, ne znajući da kaže kuda dalje. Zato obračun sa idejom evropske budućnosti Srbije, nije obračun (samo) sa EU, to je obračun sa evropskim vrednostima, ali i Vladom Aleksandra Vučića, koji kao i svaki takav obračun, nije i neće biti od koristi za građane Srbije.

             

OSTAVKA I ETIKA ODGOVORNOSTI

Vladimir Džamić, član IF EPuS

               Republička izborna komisija objavila je konačne rezultate vanrednih parlamentarnih izbora. Oni bi se mogli, ukratko, sumirati u jednoj rečenici: opozicija je doživela potpuni debakl u odnosu na postavljene ciljeve.

           Uoči izbora, svaka opoziciona stranka i koalicija, predviđale su sebi mnogo veći broj glasova i poslaničkih mandata. Kao građaninu, potpuno su mi nesuvisla obrazloženja da je neko “pobedio listu Aleksandra Vučića” time što je ta lista dobila 100000 glasova više u odnosu na prošle izbore, bez obzira na nešto manji broj poslaničkih mandata. Još nesuvislije je obrazloženje da je opozicija pobedila time što su sve liste prešle cenzus od 5% glasova, od čega jedna u fotofinišu koji je nezabeležen od uvođenja višepartijskog sistema.

            Kada je 2012. godine lista Demokratske stranke koju je vodio Boris Tadić, osvojila 2% glasova manje od SNS-a, vrhuška DS je tražila njegovu ostavku zbog “lošeg izbornog rezultata”. Danas se reč “ostavka” gotovo nigde ne pominje u redovima ove stranke, iako je jedva prešla cenzus i imala gotovo isto glasova kao jedan politički pokret bez infrastructure, bez budžetskog finansiranja i bez statusa parlamentarne stranke u prethodnom sazivu Narodne skupštine.

            Zamenik predsednika Nove stranke podneo je ostavku na sve funkcije zbog poraza ideja za koje se ova opcija zalagala na izborima. To je, do danas, jedina ostavka u redovima opozicije. Po mom uverenju, mislim da je bilo još kandidata za povlačenje sa čelnih funkcija u strankama. Konačno, čemu služi ostavka? Ona pokazuje da posedujete etiku odgovornosti, da ste spremni da pred svojim saborcima, kolegama i, pre svega, građanima, preuzmete odgovornost za rezultat i ponudite novim, mlađim ljudima sa svežim idejama, da ponude nešto bolje. Da li je prirodno da se ista lica nalaze na poslaničkim listama u poslednjih 20 godina, a da rezultati eksponencijalno opadaju u izbornim ciklusima? 

           Da li je prirodno da uopšte poželite da se kandidujete ponovo, ako ste pokazali da niste sposobni da postignete dobar rezultat i čemu služi takvo recikliranje kadrova, osim što jasno pokazuje da pojedine stranke ni u svojim redovima nisu uspele da se izbore sa negativnom selekcijom i uspostave koliko-toliko meritokratske principe delegiranja funkcija? Konačno, da bi neko bolji mogao da vas zameni, morate dovesti bolje od vas u sopstvene redove dok za to imate priliku. Međutim, danas se ova pitanja i ne mogu postaviti opoziciji bez žigosanja "Vučićev bot".

            Skretanje pažnje sa ovog problema, time što će se govoriti o nekakvom Vučićevom porazu (?!), neće doprineti otrežnjenju u redovima opozicije. Naprotiv, doprineće samo njenom potpunom suštinskom urušavanju, bez obzira na broj mandata koji može da osvoji na nekim novim izborima.

VANREDNI PARLAMENTARNI IZBORI: SAM PROTIV SVIH

Vladimir Džamić, član IF EPuS

            Srpska napredna stranka dobila je na vanrednim parlamentarnim izborima većinu glasova građanki i građana Srbije. Pored toga, osvojila je većinu u oko 90% lokalnih samouprava i, po svemu sudeći, vlast u AP Vojvodini posle 16 godina vlasti Demokratske stranke na pokrajinskom nivou. Nekoliko momenata obeležilo je ove izbore.

            Čak tri izborne liste su na ivici izbornog cenzusa. Ujedinjeni, LDP-SDS-LSV, DSS-Dveri i DJB moraće da sačekaju konačne rezultate Republičke izborne komisije da bi se saznalo da li će imati i koliko poslanika u republičkom parlamentu. Radikali, osokoljeni Šešeljevom oslobađajućom presudom u Hagu, vraćaju se u parlament sa oko 7% glasova. Ovo je verovatno prvi put u savremenoj istoriji Srbije da se preliminarni rezultati ne znaju posle ponoći.

            Kako je Vučić dobio ove izbore? Da su raspisani na društvenim mrežama, Vučić verovatno ne bi prešao cenzus. Opozicija nije imala nijedan program za građane osim „Nećemo sa Vučićem.“ Činjenica da se kampanja vodila upravo oko lika i dela premijera, nije donela, kako je očekivano veliki polet opoziciji. Naprotiv, SNS je dobio ubedljivu većinu glasova građana Srbije za program koji je ponudio. Ovaj program je obuhvatio i toalete u školama i bolnicama, kome su se lideri opozicije neretko podsmevali, ali i jasnu poruku da Srbija neće napraviti korak ka prošlosti i da će upravo SNS u vreme mandata nove Vlade od 2016-2020 dovršiti pregovore sa Evropskom unijom i Srbiju dovesti do punopravnog članstva.

            Vučić je građanima ponudio jasnu viziju kakvu Vladu može da ponudi u narednom periodu, obećanje da će kadrovske greške ispraviti, a o koalicionim partnerima dobro razmisliti kako se ne bi ponovio koncept pozicione opozicije. Razgovarao je sa građanima u urbanim i ruralnim sredinama i otišao je daleko dalje od salonskih krugova i beogradskih kafića kada se obraćao javnosti. Vučić je ponudio građanima odgovornost za sprovedene mere u poslednje dve godine u vlasti, od smanjenja plata i penzija do obećanih mera otpuštanja u javnom sektoru. U jeku izborne kampanje ponudio je dijalog sa susedima, umesto zapaljive retorike antievropskih snaga sa obe strane granice.

            Demokratska stranka, koju je podržao veliki broj javnih ličnosti, ostvarila je rezultat gori nego na prethodnim izborima. Demokratski korak bio bi da predsednik i predsedništvo ove stranke podnesu ostavke bez odlaganja, odmah sutra ujutru. Time treba da pokažu da se u praksi zalažu za etiku odgovornosti o kojoj su toliko govorili u kampanji. Isto važi i za stranku Zorana Živkovića, kao i sve one koje eventualno ne preskoče izborni cenzus.

            SNS čeka temeljna obećana reforma. Vučić će gotovo izvesno vrlo pažljivo probrati kadrove u budućoj Vladi, kao i u vrhu stranke. Ovo će biti ozbiljan test za stranku koja ubedljivo dobija u svim poslednjim izbornim ciklusima.

            SPS čeka najverovatnije opozicija, posle 25 godina gotovo neprekidnog vršenja vlasti. Podbačaj u odnosu na 2014. godinu, rezultat daleko ispod očekivanog, kao i opoziciono terciranje vladajućem SNS-u mogao bi biti dovoljan razlog da ostanu u opoziciji.

            Jedno je sigurno, novi-stari predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, ove izbore je dobio potpuno sam protiv svih doslovno i figurativno.

             

Izazovi ljudskih resursa: Fenomenologija ultrakrepidarijanca

IZAZOVI LJUDSKIH RESURSA:

FENOMENOLOGIJA ULTRAKREPIDARIJANCA

Vladimir Džamić, član IF EPuS
(stavovi izneti u ovom blogu pripadaju
isključivo autoru)

            Prošlo je skoro dva i po milenijuma otkad je Sokrat mudro zaključio „Znam da ništa ne znam“, postavivši sebe tada na pijedestal antičke filozofije. Mnogi istoričari filozofije kasnije su tvrdili da je upravo čitava veličina Sokratova bila u tome što je znao granice svog znanja, ne tvrdeći za sebe da je mudar, već da je isključivo onaj koji gaji „ljubav prema mudrosti“, tj. φιλόσοφος.

                Koliko ljudi poznajete spremnih da javno kažu da nešto ne znaju? Kako smo dospeli u taj stadijum da je spoznaja o ograničenjima sopstvenog znanja, al ii umeća i veština, postala glavna slabost, umesto glavna konkurentska prednost? Danas ćete retko čuti (i to uglavnom od istaknutih ostvarenih profesionalaca u različitim oblastima) da neko javno, jasno i glasno prizna da se u nešto ne razume, da ne poznaje materiju ili, ne daj Bože, da postoji neko drugi ko to poznaje više i bolje. Univerzalni sveznalica postaje mainstream – razume se u vođenje fudbalske reprezentacije bolje od selektora; u politički sistem i institucije bolje od diplomiranog politkologa; u monetarnu politiku bolje od ministra finansija; a u farmaciju bolje od profesora Farmaceutskog fakulteta. Ima stav o svemu, najčešće bez ikakvih argumenata ili sa vrlo skromnom, gotovo laički naivnom argumentacijom. I što je još zanimljivije, univerzalni sveznalica najčešće ima skromno formalno obrazovanje i veoma šturu opštu informisanost. Univerzalni sveznalica ne libi se da kaže sve o svemu, o čemu zna i o čemu misli da zna, a zapravo ne zna mnogo ili ne zna ništa.

            Zašto su univerzalne sveznalice opasne za društvo? Najpre, oni predstavljaju direktnu prepreku razvoju meritokratskog poretka. Ultrakrepidarijanac, čovek koji iznosi mišljenje o svemu, uključujući i ono o čemu nema pojma, neretko dobija značajnu medijsku pažnju i popularnost, a sve češće postaje kvaziuzor u društvu. Potom, osobe koje ne znaju ograničenja svojih znanja i mogućnosti, po pravilu imaju ogromnu i nerealnu ambiciju. Ona bi se, u najkraćem, mogla svesti na jedan stih pesnika Radeta Drainca: “Glad mi je beskrajna, a ruke večno prazne.” Sa porastom nerealne ambicije, raste i strah od realne konkurencije. Ona postaje najveća prepreka položaju i poziciji koje ultrakrepidarijanac ima. Mogu nositi na leđima dres na kom piše Manuel Nojer iako to nisam, ali suočen sa Mesijem, verovatno ne bih mogao da odbranim penal ni iz stotog pokušaja, pa bi moja nemoć bila jasna i evidentna, a sramota velika.

            Jaku konkurenciju, u sistemu vrednosti jednog takvog mediokriteta, dopušteno je pobediti i nelegitimnim sredstvima, jer je volja za moć dovoljno dobar razlog da se makijavelizam primeni u praksi.

            Ultrakrepidarijanac je, stoga, osnova nepotističkog društvenog poretka, ali i jedan od glavnih uzroka negativne selekcije. Negativna selekcija je, konsekventno, jedan od razloga migracija mladih i odliva mozgova. Ultrakrepidarijanac je visoko rezistentan na sve vrste društvenih promena, uspešno opstaje u svim društvenim okvirima, jer obično dobro spoznaje da je jedini način samoodržanja da pored neznalice bude i udvorica, bez ikakve iskrene lojalnosti.

             Kako da mlade ljude odviknemo od ovakvog sistema vrednosti? Prvo, promenom sistema obrazovanja u osnovnim i srednjim školama i to tako da znanje ide u dubinu, a ne u širinu materije. Ne treba nam nekoliko stotina hiljada stručnjaka za sve, već nam treba mnogo veća specijalizacija za pojedine oblasti u kojima ćemo imati nove mlade lidere. Ne mora osnovac da zna o svemu baš sve niti su takvi nastavni planovi dobri, kao što ne treba svaki srednjoškolac da zna isto i o Bojl Mariotovom zakonu, rudnom blagu Mađarske, podeli vlasti i determinanti trećeg reda. Uveren sam da potpuna revizija sistema obrazovanja (za šta postoje višegodišnje indicije) može da doprinese tome da se znanja specijalizuju.

            Drugo, intenzivnim radom na sebi i borbom za meritokratski sistem vrednosti. Sticanje znanja i veština nose sa sobom brojna odricanja i žrtvovanja. Možda ćete biti u prilici da propustite deo mladosti shvaćene na konvencionalan način. Možda ćete misliti da ne vredi ni truda ni ulaganja svaki poraz posle kog se podignete da biste ponovo pobedili. Verovatno će vam se učiniti da je pošten i savestan odnos prema učenju, studiranju ili poslu sutradan, potpuno gubljenje vremena i energije. Gotovo sigurno će biti trenutaka kada ćete misliti da se kao Don Kihot od Manče borite protiv nekih vetrenjača koje su jače od svakog napora koji ulažete.

            Ipak, na kraju dana – niko neće moći da kaže da ste mediokritet, stručnost će morati da uvaži svako, konkuretnost u poslovnom okruženju biće nesporna, a samopouzdanje ogromno. Baš zato što znanje jeste jedini kapital koji vam niko i nikada ne može oduzeti. Vredi.

           

            

NAUČENA BESPOMOĆNOST

Vladimir Džamić,
član Istraživačkog foruma
Evropskog pokreta u Srbiji

              Ovde se nikad ništa neće promeniti. Vi ste najgora generacija učenika do sada. Svake godine generacije su sve slabije i sve manje znaju. Što se trudiš da dođeš do rezultata kad se posao dobija „preko veze“. Ne budi lud, svi prepisuju, prepisuj i ti. Nema posla, kriza je. Nema perspektive, kriza je. Nema budućnosti, krizira nam društvo. Nisi ti za fakultet, nemaš kapacitet da završiš studije. Nemaš ti predispozicije za sport. Ovde se promovišu loši primeri. Društveni model u kome živimo nametnut je spolja. Ne postoje pravi prijatelji. Nema para, nema prijatelja. Nema para, nema ljubavi, ...

            Treba li još da se nabraja? Koliko puta jedna mlada osoba, srednjoškolac, pa čak i osnovac, čuje ove rečenice? Rekao bih verovatno bar jednom u toku dana, gotovo svakog dana u godini. Tragičnost utiska o tome dodatno pojačava odgovor na pitanje gde se mogu čuti ovakve rečenice: najpre u porodici, od strane roditelja, a potom i u društvenim grupama, medijima, pa čak i u obrazovnim ustanovama. Najmanje dve stvari su mi ovde vrlo problematične: stvaranje ambijenta naučene bespomoćnosti kod mladih ljudi i druga, njihova potpuna demotivisanost.

            Umesto da mladim ljudima svi zajedno kao društvo pošaljemo poruku da na njih računamo, da su ovom društvu i te kako potrebni, poruka koju dobijaju potpuno je pogrešna decenijama unazad. Rečenicama sa početka, ne učimo ih životu, kako se to pogrešno misli, niti ih pripremamo za surovu realnost. Naprotiv, učimo ih bespomoćnosti i tome da navodno od njih ništa ne zavisi, da nemaju kontrolu nad svojim životima i da ne mogu da promene svoju budućnost. Uz to se, pomalo paganski, pozivamo na ono „tako je suđeno“, kao da je ovo doba patristike i Aurelija Avgustina, kada je među ljude proširio ideju o predestinaciji i tome da im je život unapred predodređen.

A kad već ništa ne zavisi od mene kao nekog ko tek stasava u obrazovnom smislu, a imam, recimo 14 ili 15 godina, onda zahvaljujući socijalnoj inteligenciji vrlo lako iz potpuno pogrešnih premisa tačno izvodim POGREŠAN zaključak – ne vredi da se trudim ni oko čega. Škola postaje mesto za gubljenje vremena, broj izostanaka eksponencijalno raste, a ulica postaje navodno nekakva alternativa učenju i radu na sebi, sticanju znanja i veština. Zašto se onda pitamo otkud loša motivacija mladih ljudi u načelu? U osnovnim i srednjim školama, na univerzitetima, učitelji, nastavnici i profesori su ti koji treba da budu oni koji ih motivišu, koji su u stanju da svojim motivacionim predavanjima podstaknu ono najbolje i najkreativnije. Oni koji na neki način utiču na to da jednog dana možemo da računamo na nove Pupine, Tesle i Milankoviće, na nove Pekiće i Andriće, na nove Divce i Đokoviće.

Dakle, umesto da mlade ljude učimo bespomoćnosti – treba da osvestimo kod njih činjenicu da konce svog života drže u svojim rukama. Da mogu da računaju na nas i na našu pomoć, da pre nego što potraže neki eksterni lokus kontrole, dobro istraže onaj interni – da li su uradili sve što mogu, pre nego što se požale na „tužnu sudbinu“. Generacija 1984. kojoj i sam pripadam, u jednako teškim vremenima, iznedrila je brojne uspešne lekare, stomatologe, pravnike, menadžere i rukovodioce u velikim kompanijama, diplomatske predstavnike, univerzitetske asistente i profesore. Dok su nam pričali da ne možemo, verovali smo da možemo. Dok su govorili da je budućnost izvan Srbije, bili smo, proverili i uglavnom se vratili.

Nema bespomoćnosti, nema odustajanja i nema prepuštanja nekakvoj tužnoj sudbini. Ovom društvu su mladi ljudi najveći kapital i jedina šansa da obnovimo ispravne društvene vrednosti, a prosečnu starost populacije sa 42 godine dovedemo na nivo razvijenih evropskih država.

Povodom Dana državnosti Republike Srbije: NEOPHODNOST PROMENE USTAVA REPUBLIKE SRBIJE: POLOŽAJ I ZNAČAJ NARODNE SKUPŠTINE

NEOPHODNOST PROMENE USTAVA REPUBLIKE SRBIJE: POLOŽAJ I ZNAČAJ NARODNE SKUPŠTINE

(tekst nastao u okviru Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji, http://www.emins.org/uploads/useruploads/forum-it/01-PB-Neophodnost-promene-Ustava.pdf)

Vladimir Džamić, član Istraživačkog foruma
Evropskog pokreta u Srbiji

Raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora i formiranje nove vlade u prvom kvartalu 2014. (2016. godine)[1] idealna su prilika da se formira zakonodavno telo koje će, odmah po svom konstituisanju, pokrenuti inkluzivnu javnu raspravu o ustavnoj reformi. Ključni politički akteri ističu da je namera da se pregovori sa Evropskom unijom okončaju do 2018. godine, što neće biti moguće dok Srbija ne promeni svoj ustavni okvir,1 posebno u delovima koji se odnose na izbor sudija i integrativnu klauzulu. Ministarstvo pravde i državne uprave Republike Srbije u zvanično usvojenoj Strategiji reforme pravosuđa iz 2013. godine jasno je ukazalo na neophodnost promene ustavnog okvira. Organizacije civilnog društva i nezavisni pravni i politikološki eksperti sve češće ukazuju na nužnost promene Ustava, kako bi politička zajednica u Srbiji konačno doživela svoju demokratsku konsolidaciju. Konačno, međunarodne organizacije poput Evropske unije i Saveta Evrope ukazivale su više puta na nedoslednosti postojećeg ustavnog teksta i neophodnosti usklađivanja sa dostignutim evropskim standardima. Politička javnost u Srbiji nije značajnije polarizovana po pitanju ustavne revizije.

Sve parlamentarne političke partije, osim Demokratske stranke Srbije, saglasne su sa potrebom da se promene ili određene ustavne norme ili Ustav u celosti. Otuda pitanje ustavne revizije nije više pitanje političke volje, već pitanje adekvatnog političkog trenutka u kom će se ovom vrlo važnom procesu pristupiti. Iskustva Republike Crne Gore u postupku pregovaranja sa Evropskom unijom, kao i dvostruka promena Ustava Republike Slovenije pre njenog punopravnog članstva 2004. godine, samo još više podupiru iznete tvrdnje i procene o neophodnosti ustavne revizije.

Ove okolnosti, kao i smanjenje tenzija u procesu normalizacije odnosa Beograda i Prištine nakon potpisivanja i implementacije Briselskog sporazuma, dodatno utiču na stvaranje pogodnog trenutka. Istovremeno, odluke Ustavnog suda Srbije o neustavnosti odredbi Statuta Vojvodine i šestomesečni rok da se Statut vrati pod okrilje Ustava, aktuelizovali su pitanje neophodnosti izmene krajnje defektnog i lo­ šeg ustavnog teksta. U skladu sa odredbama Ustava Republike Srbije, glavna institucija u postupku ustavne revizije jeste Narodna skupština Republike Srbije (NSRS) kao najviše predstavničko telo svih građana Republike Srbije. Cilj ovog rada jeste da ukaže na ključne elemente koji se tiču zakonodavnog tela i njegove uloge u postupku nužne promene Ustava. To su: uloga NSRS u postupku ustavne revizije, promena u sastavu Narodne skupštine i promena njenih ustavnih i zakonskih nadležnosti i redefinisanje političkog sistema u celini.

Uloga Narodne skupštine kao subjekta ustavne revizije Uloga zakonodavnog tela u postupku promene i donošenja ustava definisana je Ustavom, ali i određenim zakonima i podzakonskim aktima, čime se apostrofira važnost Narodne skupštine u postupku donošenja, promene i proglašenja novog ustava. Ustavom se navodi da je Narodna skupština najviše predstavničko telo građana i da je „nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti“. Prva od navedenih nadležnosti Narodne skup­ štine jeste da „donosi i menja Ustav“. Članom 203, stav 2, definisano je da o „promeni Ustava odlučuje Narodna skupština“. Zakon o Narodnoj skupštini, sledeći Ustav Republike Srbije, takođe propisuje da je jedna od njenih osnovnih nadležnosti donošenje i promena ustava, a slična odredba sadržana je u Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije. Važeći Ustav iz 2006. godine prati ogromna senka nelegitimiteta, upravo zato što je glavna politička institucija čija ustavna nadležnost jeste bila donošenje novog ustavnog akta, bila faktički potpuno isklju­ čena iz procedure pisanja ustavnog teksta i rasprave o njemu. Nadležni parlamentarni odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo nije sačinio predlog novog Ustava, iako je jedini bio formalno ovlašćen da takav predlog prosledi narodnim poslanicima na usvajanje. Narodni poslanici, koji su predlog Ustava dobili bez vremena i mogućnosti da kvalitetno doprinesu raspravi o njemu, glasali su značajnom većinom za novi ustavni akt, bez poštovanja osnovnih pravila parlamentarne demokratije i dobre političke prakse poput javne rasprave, diskusije. Sve to, uz činjenicu da je Ustav nastao kao posledica usaglašavanja triju različitih političkih ideologija, čije su paradigme bili Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije i Srpska radikalna stranka, doprinelo je krnjem legitimitetu najvišeg pravnog akta i otvorilo prostor smanjenju legitimiteta političkih procesa u državi od 2006. godine do danas. Stoga je neophodno da Odbor za ustavna pitanja inicira ustavnu reviziju i konsultacije sa ovlašćenim predlagačima promene Ustava: Vladom i predsednikom Republike, kao i sa parlamentarnim grupama.

Promene sastava i nadležnosti Narodne skupštine Prvi korak u definisanju novog ustavnog položaja Narodne skupštine predstavlja promena njenog sastava u kvantitativnom i kvalitativnom smislu. To se odnosi na smanjenje broja narodnih poslanika, kao i na ustavno-pravnu zaštitu slobodnog poslaničkog mandata. Pitanje koje prethodi definisanju broja narodnih poslanika jeste svakako: da li je neophodno da broj narodnih poslanika bude definisan u Ustavu ili je dovoljno da to bude deo ustavnog zakona ili Zakona o Narodnoj skupštini. Smatram da je neophodno da ovaj broj ostane konstitucionalizovan ili makar uređen ustavnim zakonom, kako bi se izbeglo da broj predstavnika građana direktno zavisi od volje parlamentarne većine, koja u svakom trenutku može da promeni Zakon o Narodnoj skupštini. Ipak, konstitucionalizovanje broja narodnih poslanika upravo obavezuje na to da broj predstavnika građana bude demografski, ekonomski i politički opravdan, kako bi se obezbedio što efikasniji rad zakonodavnog tela u plenumu i parlamentarnim odborima. Postoje tri osnovna razloga za smanjenje broja narodnih poslanika: demografski, efikasnost rada parlamenta i razlozi ekonomske prirode.

Broj predstavnika građana u zakonodavnim telima u Evropi varira i ne može se uvek dovesti u korelaciju sa brojem birača ili ukupnom populacijom u državi. Stoga smatram da demografski argument ne bi trebalo da figurira kao ključni za smanjenje broja narodnih poslanika. Ipak, važno je istaći da broj od 250 narodnih poslanika ne odgovara postojećem broju birača, te da je Narodna skupština Republike Srbije jedno od brojnijih predstavničkih tela u Evropi a da pritom Srbija po broju stanovnika spada među manje države. Glavni razlog za smanjenje broja poslanika tiče se upravo efikasnosti i legitimnosti rada zakonodavnog tela. Preveliki broj narodnih poslanika, ograničeno vreme za parlamentarnu debatu u plenumu i nedovoljna razvijenost političke kulture, koja bi pažnju javnosti usmerila ka radu parlamentarnih odbora, doprinose ambijentu u kome narodni poslanici najčešće nisu prepoznati kao bitan subjekt u legislativnom postupku, što je u velikoj meri povezano i sa načinom na koji se poslanici delegiraju i biraju. Uzimajući u obzir ovo, ali i pravni okvir koji je omogućio da narodni poslanici budu samo puki izvršioci partijskih politika ili naloga partijskih rukovodstava, može se reći da je parlamentarizam u Srbiji značajno zaostao u poređenju sa drugim evropskim konsolidovanim demokratijama.

Pored toga, smanjenje broja poslanika omogućilo bi veću kontrolu rada parlamenta i personalizovanje učinaka svakog od narodnih poslanika (predlozi zakona, podnošenje amandmana, učešće u plenarnoj raspravi, međuparlamentarna saradnja i slično). Sve to bi značajno doprinelo većoj odgovornosti najviših direktno izabranih predstavnika gra­ đana i unapredilo rad čitavog parlamenta. Najzad, treći razlog jeste ekonomske prirode. Činjenica je da bi smanjenje broja narodnih poslanika doprinelo značajnoj uštedi u budžetu, što je od suštinskog značaja, posebno imajući u vidu preobiman državni aparat i neracionalno trošenje budžetskih sredstava za njegovo funkcionisanje. To je ujedno bio glavni argument zbog koga je uoči opštih izbora 2012. godine Srpska napredna stranka, predvođena predsednikom Tomislavom Nikolićem, predložila da se prepolovi broj narodnih poslanika, tj. smanji sa 250 na 125, što je do danas jedina zvanična inicijativa za promenu (dela) Ustava Republike Srbije. U kvalitativnom smislu važno je da u potpunosti bude ustavno-pravno regulisano to da je mandat narodnih poslanika slobodan, a ne da mandati budu vlasništvo stranke i da se njima trguje. Ovo bi bilo u skladu i sa ustavnom odredbom o tome da građani svoju suverenost izražavaju preko svojih „slobodno izabranih predstavnika“. Stoga, u skladu sa preporukama Venecijanske komisije Saveta Evrope i Evropske unije, treba obrisati sve ustavne norme kojima se predvi­ đa da poslanici mogu pod ma kojim uslovima poveriti mandat političkoj stranci koja ih je kandidovala.

Nadležnosti Narodne skupštine i redefinisanje političkog sistema Srbije Narodna skupština po slovu zakona ima: predstavničku, zakonodavnu, kontrolnu i izbornu funkciju. Izuzimajući predstavničku funkciju, sve ostale funkcije treba u manjoj ili većoj meri promeniti ili dopuniti u postupku revizije Ustava. Zakonodavna funkcija parlamenta treba da bude unapređena promenama ustavnih normi, kojima je zahtev za narodnu inicijativu i učešće građana u legislativnom procesu previsok. Suprotno evropskim principima i dostignutim standardima, iz demografski i politički neobjašnjivih razloga, Ustav iz 2006. predviđa da je neophodno 30.000 potpisa građana (umesto ranijih 15.000), kako bi se ostvarilo pravo predlaganja zakona, odnosno 150.000 potpisa građana (umesto ranijih 100.000), kako bi se ostvarilo pravo predlaganja promene najvišeg pravnog akta. Imajući u vidu značaj participacije građana u procesu konsolidacije demokratskog poretka, smatram da je važno da se vrate prethodna ustavna rešenja, koja su daleko manje restriktivna.

Takođe, u zakonodavnom postupku trebalo bi ukinuti pravo predsednika Republike da parlamentu vrati zakon na ponovno razmatranje, imajući u vidu parlamentarni karakter političkog sistema Srbije, koji bi trebalo dodatno učvrstiti izmenama postojećeg Ustava. Izborna funkcija Narodne skupštine treba da bude izmenjena u kontekstu promene čitavog političkog sistema i posebno, horizontalne podele vlasti. U konkretnom slučaju, to znači da politički sistem Republike Srbije treba da bude čisto parlamentarni, sa ceremonijalnom ulogom šefa države (kako to aktuelni Ustav i nalaže) uz ukidanje direktnog izbora predsednika Republike. Umesto toga, u Ustav treba uneti odredbu da „predsednika Republike bira Narodna skupština“, imajući u vidu da je sistem u kome se šef države sa ceremonijalnim ovlašćenjima bira neposredno krajnje nelogičan, feleričan i potpuno atipičan za parlamentarni politički sistem. Zakonom o izboru predsednika Republike, Zakonom o Narodnoj skupštini i Poslovnikom o radu Narodne skupštine treba precizirati ko sve može da bude kandidat za šefa države i na koji način se podnosi kandidatura, dok je Ustavom neophodno utvrditi kojom se većinom u parlamentu donosi odluka o izboru predsednika Republike. Ekskluzivna ovlašćenja predsednika Republike poput komandovanja oružanim snagama, davanja pomilovanja i odlikovanja, kao i pravo ograničenog suspenzivnog veta u zakonodavnom postupku trebalo bi ukinuti i preneti na izvršnu vlast, dok bi ceremonijalna ovlašćenja trebalo zadržati. U tom kontekstu, predsednik Republike bi za svoj rad odgovarao isključivo Narodnoj skupštini, koja bi imala mandat da ga razreši u Ustavom definisanom postupku, većinom kojom ga je i izabrala, odnosno ukoliko Ustavni sud utvrdi da je predsednik povredio Ustav, po sili Ustava, bez ikakvog dodatnog arbitriranja zakonodavnog tela.

Konsekventno, ovakva promena u nadle­ žnostima Narodne skupštine dovela bi do značajnog pomeranja političke moći isključivo ka Vladi Srbije kao nosiocu izvršne vlasti i predsedniku Vlade kao ključnom subjektu u političkom sistemu Srbije. Time bi se spre­ čila previranja na relaciji predsednik–Vlada, kao i sve negativne posledice kohabitacije, koje smo iskusili u periodu 2004. do 2008. godine. Ovakve promene trebalo bi da budu praćene i promenom čitavog seta izbornih zakona, nakon inkluzivne javne rasprave o najboljim mogućim rešenjima. Druga važna promena u izbornoj funkciji parlamenta tiče se postavljanja sudija, o čemu je negativno mišljenje dala ne samo Venecijanska komisija Saveta Evrope, već i Evropska unija. Naime, Evropska komisija je u svom poslednjem Izveštaju o napretku Republike Srbije navela da ne postoje dovoljne garancije depolitizacije izbora sudija i njihove nezavisnosti od drugih grana vlasti, te da bi u tom pravcu trebalo preduzeti odgovarajuće mere u vidu promene zakonskih propisa, ali i u vidu „ustavnih promena“.

Stoga je Narodna skupština Republike Srbije usvojila Strategiju reforme pravosuđa 2013–2018. godine, kojom se predviđa da Ustav Republike Srbije treba harmonizovati sa evropskim pravnim tekovinama po pitanju izbora sudija.2 Konkretno, to znači da se mora smanjiti mogućnost političke manipulacije prilikom izbora sudija, u skladu sa postojećim evropskim pravnim standardima, a na osnovu inkluzivne javne rasprave u kojoj bi se došlo do optimalnog rešenja po ovom pitanju. Promenu Ustava trebalo bi iskoristiti za redefinisanje odnosa Narodne skupštine i nezavisnih regulatornih tela, na najoptimalniji način koji bi garantovao nezavisnost ovih tela, ali i uvažio potrebu parlamenta da vrši nadzor nad njihovim radom. Istovremeno treba konstitucionalizovati najvažnija regulatorna tela, kako njihovo postojanje ne bi zavisilo od volje parlamentarne većine.

U tom kontekstu treba konsultovati stručnu javnost i ustavni položaj nezavisnih regulatornih tela posmatrati kao zasebnu celinu u postupku revizije postojećeg Ustava Republike Srbije, kako kontrolna funkcija parlamenta ne bi mogla da postane prepreka za autonoman rad regulatornih tela. Posebna promena u nadležnosti Narodne skupštine odnosi se na preciziranje većine kojom zakonodavno telo odlučuje o promenama državne granice. Imajući u vidu da postojeći ustavni tekst unosi brojne konfuzije definišući da je granica države jedinstvena i nedeljiva, a potom da o promenama odlučuje Narodna skupština, odnosno da se granice menjaju po postupku predviđenom za ustavnu reviziju. Stoga treba pojasniti da li se i kako može menjati državna granica. Optimalno rešenje bilo bi da se utvrdi nepovredivost državne granice, u skladu sa principima međunarodnog javnog prava i Poveljom Ujedinjenih nacija, ali da se utvrdi pravo Narodne skupštine da apsolutnom većinom inicira postupak promene državne granice, koji bi građani obavezno potvrdili na referendumu u skladu sa Ustavom i zakonima.

Postupak ustavne revizije treba iskoristiti da se proširi odeljak o sprovođenju samog postupka za promenu Ustava. Naime, pošto postojeća procedura ne predviđa obavezu i dužinu trajanja javne rasprave, ustavnim promenama trebalo bi definisati da se u postupku promene (dela) ustava mora sprovesti javna rasprava u trajanju ne kraćem od 60 dana, koju bi inicirala Narodna skupština kao nosilac ustavotvorne vlasti. Zaključak Imajući u vidu da u političkoj i stručnoj javnosti postoji vrlo intenzivna, mada ne uvek i javna debata, o tome kada i kako izvršiti postupak promene postojećeg Ustava Republike Srbije, trebalo bi iskoristiti po­ četak pristupnih pregovora Srbije sa Evropskom unijom i, u kontekstu neophodnosti usaglašavanja domaćeg pravnog okvira sa evropskim, pokrenuti neodložno inkluzivnu javnu raspravu o promenama Ustava.

Ovu raspravu bi trebalo da inicira upravo Narodna skupština Republike Srbije, odmah posle konstituisanja nakon vanrednih parlamentarnih izbora,kao najviše predstavničko telo građana opunomoćeno da promeni, donese i proglasi amandmane na postojeći ili donese novi Ustav u celosti. Donošenjem novog Ustava bila bi prevaziđena senka nelegitimiteta koja postoji od 2006. godine, dok bi se, promenama u horizontalnoj i vertikalnoj podeli vlasti, politički sistem učinio logičnijim, boljim i efikasnijim.

---

[1] Deo u zagradi dodat 2016.

Kada će nam biti bolje iliti reč-dve o mentalitetu

            Zvuči kao početak političke tribine ili bar prva rečenica u nekom predizbornom pamfletu. Ipak, malo bih drugačije pristupio ovom pitanju, uvažavajući naše mentalitetske specifičnosti.

Vladimir Džamić, član Istraživačkog foruma
Evropskog pokreta u Srbiji

            Kada će nam biti bolje? Kada prihvatimo da je konkurencija blagodet, a ne kazna. Mnogi u društvu ne vole konkurenciju. Ni na tržištu, ni u životu. Sa setom govore o nekim davnim vremenima kada je država bila jedini vlasnik, jedini subjekt koji je određivao šta će se proizvoditi i koliko, jedini poslodavac. Sa besom u glasu govore o zlom i surovom kapitalizmu (uredno vozeći nemački automobil, noseći špansku modnu kolekciju, italijanske cipele i koristeći francuski parfem). Taj zli kapitalizam koji nam je doneo konkurenciju, koji u, naglašavam, idealtipskom slučaju funkcioniše tako da pri jednakim uslovima za sve, sa minimumom obezbeđenih pravila u sistemu, treba da pobedi, zamislite najbolji, najsposobniji, najvispreniji. Nema protekcije. Nema države koja treba da nađe posao mladom čoveku, nema države koja treba da bude glavni regulator u ekonomskoj sferi. Čega ima? Insistiranja na talentu, znaju, veštinama i umeću, gde svako ima jednaku šansu da pokaže da je bolji od konkurencije.

            Kada će nam biti bolje? Kada prihvatimo da jedino jaka konkurencija garantuje da ćemo biti bolji. Decenijama, ako ne i vekovima ovde traje društvena filozofija da se treba okružiti gorim od sebe, da bismo uvek bili najbolji. Ogledalo koje uvek pokazuje da od nas postoje neki gori i da će ih uvek biti. Neće se niko fascinirati pobedom reprezentacije nad nekim pacifičkim ostrvom na kom se fudbal igra svake sedme godine. Pobeda nad svetskim šampionom, makar na produžetke ili penale, pamtiće se decenijama. Ima od nas i boljih i lepših, pametnijih i sposobnijih. Trenutak kad pobediš sopstvenu sujetu i prihvatiš zasluge drugima, trenutak je kada si pokazao da si spreman da napreduješ, da budeš ravnopravni član moderne društvene zajednice.

            Kada će nam biti bolje? Kad preuzmemo odgovornost za sopstvenu budućnost. Nije za loše životne šanse kriva (uvek) država, niti (uvek) društvo. Taj eksterni lokus kontrole je najlakše usvojiti, jer je uvek lakše reći da si nezaposlen, jer je kriza, nego zato što nemaš teorijska ili praktička znanja, životne i poslovne veštine ili jednostavno, nisi radio na socijalnoj i emocionalnoj inteligenciji. Eksterni lokus kontrole usmerava nas ranohrišćanskim filozofima koji su u svom učenju promovisali predestinaciju – predodređenost sa nebesa kako će izgledati život. Čudesnu sudbinu (Amelije Pulen) koja je već sve zacrtala, a mi smo samo puki izvršioci svakodevice. Zaboravlja se da, u velikoj meri, naš život zavisi u mnogome od nas samih.

            Kada će nam biti bolje? Kada mlade ljude motivišemo da budućnost vide u ovom društvu, a ne miljama daleko. Erozija sistema vrednosti u poslednjih 100 godina, loši primeri u društvu, neretko teške životne priče. Životna raskrsnica pred kojom mlad čovek ima pravo da bude i zbunjen i demotivisan. Društvo je dalo maksimum da se potrudi oko toga da takva raskrsnica bude prava petlja koju je teško rešiti. Obaveza svih nas je da mladim naraštajima damo šansu, da ih dodatno motivišemo, da pomognemo društvu koje je propatilo mnogo kroz istoriju, da revitalizuje svoje elementarne vrednosti: solidarnost, pravednost, principijelnost, poštenje, meritokratiju. Nije nam na čast prosečna starost populacije od 42,5 godine, niti odliv mozgova koji nije prestao sa "demokratskom revolucijom 2000." iako se najavljivalo da će prestati.

            Kada će nam biti bolje? Kad prestanemo da se delimo oko onih stvari oko kojih treba da se ujedinimo. Kad nam politika ne bude pitanje „života i smrti“ uslovno rečeno. Kad nam izbori budu demokratska tekovina kojom će se baviti profesionalci, a ne 90% društvene zajednice (ako može Švajcarska, može i Srbija – sve je stvar političke kulture). Kad jezik kojim govorimo ne bude jezik nerazumne i neopravdane kritike svega postojećeg i kad budemo u stanju da kulturu sukoba zamenimo kulturom dijaloga. Ako je to znao Platon 2500 godina pre današnjeg dana, šta nas sprečava u 21. veku da damo skromni doprinos pristojnosti: u supermarketu, na pijaci, u biblioteci, školi, na ulici, javnom mestu.

            Kada će nam biti bolje? Kad podržimo najbolje i od hejtera postanemo suporteri. Teško je gledati da svaka dobra stvar koja se uradi ima mnogo negativnih povika sa tribina. Postaneš najbolji sportista sveta i takva vest na portalima ima 1000 afirmativnih i 200 negativnih komentara. Mnogo je. Neko ima lepšu ženu od tebe – nije glupa, nije slabog morala, nije alapača, nije „čuo sam to i to“. Jednostavno je lepša. Imaš kolegu koji je bolji u svom poslu – reci bolji je. Bez ALI, jer je to suprotni veznik koji naravno negira prvi deo rečenice. Ne bavi se tuđim privatnim životima, ne zagledaj u godine, broj (ne)rođene dece, sklopljene i razvedene brakove. Osim što je nevaspitano i primitivno, nikad se ne zna šta se krije ispod nečijeg pogleda i kakav problem neko od bližnjih ljudi ima.

            Kada će nam biti bolje? Kad shvatimo da je čovek, a ne novac, merilo svih stvari. Ljudi nisu roba, ne treba ih tretirati kao stvar ili sredstvo. Negovanje moralnog zakona u sebi potpuno je besplatno i sasvim je svejedno da li nas tom putu vodi religioznost, lična etika, kućno vaspitanje ili dobro obrazovanje u školi ili obdaništu. Važno je biti i ostati čovek, bez obzira na to da li se takav gest baš uvek isplati. I što je važnije, biti čovek i prema onom od kog nemaš nikakvu korist.

            Nije baš da u mentalitetu nema ničeg, iako se mnogi zgražavaju nad time što je premijer više puta rekao, potpuno opravdano da je nemoguće reformisati društvo, ako ne reformišete sebe. Takvu poruku slušamo od 2001. godine. I svakog dana kad bi se moglo pomisliti da ovde „ništa ne valja“, nije loše zapitati se „šta sam uradio/la da danas manje ne valja nego juče“.

            Ništa?

            

Hoće li biti predsedničkih izbora (2017)?

Vladimir Džamić, član Istraživačkog foruma
Evropskog pokreta u Srbiji

            Najava o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora zajedno sa redovnim lokalnim i pokrajinskim izborima, otvorila je pitanje da li bi sadašnji predsednik Republike mogao da sledi (besmislen) postupak svog prethodnika i ostavkom omogući raspivanje vanrednih predsedničkih izbora. Mediji uveliko spekulišu o zajedničkom kandidatu opozicije za predsedničke izbore i strategiji preuzimanja vlasti. U sinoć datom intervju jednoj nacionalnoj televiziji, predsednik Nikolić je najavio da ne namerava da podnese ostavku, te da će na funkciji ostati do redovnog isteka mandata polovinom 2017. godine i time odagnao sve dileme oko datuma predsedničkih izbora.

            Kada je 2006. godine donet Ustav Republike Srbije u njemu je, iz potpuno neobjašnjivih razloga sa aspekta struke, ostavljena ustavna norma da se predsednik Republike bira na direktnim izborima (čl. 114). Po odredbama Ustava, predsednik ima izuzetno skromna ovlašćenja. Čak su neka od značajnijih ovlašćenja koja je predsednik imao po Ustavu iz 1990. godine dodatno umanjena. Ključno pitanje je: zašto se na direktnim izborima, koji građane i državu koštaju ogromne svote novca izdvojenog za sam izborni postupak, kampanju i slično, bira predsednik koji ima protokolarna ovlašćenja? Istina, postoje primeri gde se u parlamentarnim političkim sistemima bira šef države na direktnim izborima, ali u tim slučajevima on ima mnogo značajnija ovlašćenja nego predsednik u Srbiji.

            Ovo nije jedina anomalija institucionalizovana Ustavom iz 2006. godine u vezi sa institucijom predsednika Republike. Iako građani biraju predsednika i logično je da predsednik za svoj rad odgovara upravo njima, Ustavom je propisano da predsednika opoziva kvalifikovana većina narodnih poslanika (dakle Narodna skupština, koja uopšte nije učestvovala u njegovom izboru), nakon mišljenja Ustavnog suda Srbije o tome da li je predsednik povredio Ustav. Prvo, ako neki predsednik nekada, odlukom Ustavnog suda, zaista povredi Ustav, on treba da bude smenjen automatski, po sili Ustava, bez bilo kakvog arbitriranja parlamenta. I drugo, ako parlament nije birao predsednika, zašto bi onda predsednik bio odgovoran parlamentu? Čini se da je ovakvo rešenje bio jedan loš kompromis, verovatno jedino moguć te 2006. godine.

            Konačno, bilo je više ideja o tome da se ustavnom revizijom promeni način izbora predsednika Republike i omogući izbor u Narodnoj skupštini. Ovo rešenje je, u postojećem političkom sistemu koji je čisto parlamentarni sa dominantnom ulogom predsednika Vlade, najbolje, najlogičnije i najjeftinije za građane i državni budžet. Alternativa postoji i ogleda se u davanju znatno većih ovlašćenja predsedniku kog bi onda građani sa pravom birali direktno, ali bi predsednik trebalo građanima i da bude odgovoran. To je tema za debatu parlamentarnih stranaka nakon vanrednih izbora u aprilu, jer se jedino konsenzusom ovo pitanje, kao i sva ostala u vezi sa ustavnom reformom, mogu rešiti.

            Hoće li biti predsedničkih izbora 2017. godine? Ustav nalaže da izbori budu raspisani 90 dana pre isteka mandata predsednika. Eventualni dogovor parlamentarnih stranaka o promeni Ustava i održavanje referenduma o potvrđivanju ustavnih promena u proleće 2017. godine, što vremenski posmatrano ne mora da bude nerealan rok, značili bi da su predsednički izbori 2012. godine bili ujedno i poslednji. Ukoliko se to ne dogodi, uveren sam da će predsednički izbori 2017. godine sasvim sigurno biti poslednji i da će ih zameniti posredan izbor predsednika Republike.