FENOMEN NEGATIVNE SELEKCIJE

              Zašto ne pobeđuje uvek najbolji? Kako je moguće da među brojnim kandidatima, često ne bude odabran onaj sa najboljim referencama ili najboljim kvalifikacijama? Da li je sudbina svih društava da na rukovodećim funkcijama uvek bude neko „ko nije dovoljno dobar“ i „od koga postoji mnogo bolji“? Da li je meritokratski društveni poredak, shodno tome, samo nedostižni ideal i utopija?

            Sva ova i slična pitanja, usmerena su suštinski na pojam negativne selekcije. O negativnoj selekciji se naširoko pisalo i govorilo, što u stručnoj javnosti, što u medijima. Uglavnom se o ovoj negativnoj pojavi pisalo u kontekstu faktora koji doprinose velikim međunarodnim migratornim kretanjima mladih i odliva mozgova iz Srbije.

            Zato bih, radije, definisao pojam pozitivne selekcije. Pod njom bih podrazumevao proces odabira kandidata, koji u uslovima idealne konkurencije (na tržištu – makro ili mikro), podrazumeva da uvek i bez izuzetka bude odabran najbolji kandidat, isključivo po depersonalizovanim, unapred utvrđenim i transparentnim, objektivnim kriterijumima, relevantnim za konkretan proces selekcije.

            Drugim rečima, u procesu pozitivne selekcije, isključen je svaki vid subjektivizma, predrasuda, parktikularnih interesa, analize ličnih svojstava ili, pak, eksternih činilaca koji mogu da utiču na proces selekcije kandidata. U širem smislu, moglo bi se reći da se proces pozitivne selekcije odvija, Rolsovim rečima, uz svojevrsni „veo neznanja“ (veil of ignorance), mutatis mutandis.

            Drugo važno pitanje je da li je negativna selekcija specifikum tranzicionih društava poput ovog u Srbiji danas i da li je reč o fenomenu savremene civilizacije. Odgovor je odrečan u oba slučaja. Negativna selekcija imala je svoje primere i u starogrčkoj mitologiji. Kada Eshil piše svoju Orestiju i oslikava suđenje Orestu zbog ubistva majke, ističe da mu je, zbog tog zločina, organizovano suđenje pred porotom na Areopagu. Pošto je porota glasala nerešeno, glas boginje Atine (kao deus ex machina), oslobađa Oresta odgovornosti za ubistvo. Po oslobađajućoj presudi, Orest podiže spomenik boginji Atini u znak zahvalnosti. Dakle, eksterni činilac (boginja) utiče na oslobađanje ubice – arheprimer negativne selekcije u, kako se neretko smatra, savršenoj starogrčkoj civilizaciji.

            Drugi primer, suđenje Sokratovo. Anit, Melet i Likon optužuju Sokrata za asebeju – bezbožništvo. Sokrat je, navodno, kriv zato što „ne veruje u bogove u koje veruje država atinska, već u neka druga bića demonska“ i zato što „kvari omladinu“. Tendenciozna optužnica, kojom se eliminiše i iz javnog života odstranjuje slobodoumni filozof (ako to nije pleonazam), kroz montirani sudski proces, ali i demokratsko odlučivanje pred sudom i izvršenje sudske smrtne kazne, takođe su sui generis primer negativne selekcije.       

            I u Novom zavetu govori se o novom primeru negativne selekcije. Kada pred Pontija Pilata izvode optuženog Hrista (Mt 27, 21; Mt 15, 6-15) i Varavu (Barabu, prim. aut.), okupljeni narod koji je imao mogućnost da odabere koji će od njih dvojice biti pomilovan i oslobođen, bira Barabu, umesto Hrista spasitelja gladnih, bolesnih i siromašnih. Tako je, termin baraba, ušao u svakodnevnu upotrebu u značenju koje ima danas. Narod, što je važno pomenuti, ne bira samostalno Barabu, već po nagovoru lokalnih sveštenika, kojima je Hrist predstavljao “konkurenciju”.

Uklanjanje konkurencije nelegitimnim metodama, kako bi bio odabran gori (kandidat). Metaforično, dok se jedan vredan trudi da se popne uz merdevine koje su visoke i postigne uspeh, trojica gorih ukazuju da su mu/joj pantalone pocepane i da nije podoban da se penje uz merdevine.

Ergo, civilizacija jeste na neki način osuđena na negativnu selekciju kao fenomen koji verovatno nikad neće odumreti. Ono što neka društva čini daleko razvijenijima od drugih, jeste odgovor na pitanje da li je negativna selekcija izuzetak ili pravilo, svojevrsni društveni mainstream.

Mehanizmi za eliminisanje negativne selekcije su jasni: objektivni kriterijumi, pošteni učesnici u procesu selekcije, eliminisanje pristrasnosti i predrasuda, jasan institucionalni sistem koji počiva na jasnim, transparentnim i pisanim pravilima. Ovi mehanizmi, katkad, podrazumevaju da i mi sami budemo poraženi u različitim procesima selekcije, jer postoje trke u kojima, potpuno logično i prirodno, ne možemo trčati brže od konkurencije. Merilo uspeha jednog društva je upravo u tome – u platonovskom konceptu pravde gde svako dobije tačno onoliko koliko je zaslužio i u kome zasluge pripadaju najboljima. Od najboljih možemo da učimo i, što je važnije, treba im priznati zasluge kad su bolji. Bez “ali”.

AMERIČKI PREDSEDNIČKI IZBORI: KAKO JE MOGUĆE DA SU SVI POGREŠILI?

         

                                                                 Komentar na ishod američkih predsedničkih izbora*

*(stavovi izneti u ovom blogu pripadaju autoru i ne odražavaju stavove ustanove u kojoj je autor zaposlen ili drugih stručnih organizacija čiji je član)

          Ne postoji ozbiljno istraživanje koje nije dalo prednost od čak 3 procentna poena Hilari Klinton, noć uoči održavanja predsedničkih izbora. Kao sigurne „plave države“ ili garantovani elektorski glasovi za nju, viđene su: Pensilvanija, Virdžinija, Mičigen, Minesota, Kolorado. U većini anketa Nevada je viđena kao država u kojoj će verovatnije pobediti Donald Tramp. Ankete su joj davale prednost i u tzv. „swing“ državama na kojima će se navodno lomiti predsednička trka, kao što su Ohajo, Severna Karolina, Florida ili Nju Hempšir. Projekcije su pokazivale da ima garantovanih 268 elektorskih glasova od 270 koliko je potrebno i da je dovoljno da pobedi u samo jednoj od ovih država, čime bi predsednička trka bila rešena bez ikakve neizvesnosti. Sa druge strane Tramp je morao da preokrene plave države u crvene i, kako je to rekao njegov savetnik oko 1h iza ponoći po srednjoevropskom vremenu, „napravi čudo da bi pobedio“.

Negde oko 4h ujutru, postalo je jasno da apsolutno nijedna od ovih procena nije bila tačna. Virdžinija je pripala Hilari Klinton (u vrlo neizvesnom brojanju glasova). Pensilvanija, Mičigen, Ohajo, Severna Karolina, Florida (sa značajnom hispanoameričkom populacijom) pripali su Trampu, reklo bi se neočekivano čak i za samog Trampa i njegov izborni štab. U ovom trenutku Minesota i Nju Hempšir su još uvek sa neizvesnim ishodom, ali to više nije važno, jer je Tramp napravio čudo koje je prizivao njegov savetnik – ne samo da je u glavnim državama gde se lomila trka pobedio, već je uspeo da pobedi u onim državama koje su tradicionalno okrenute demokratama.

www.realclearpolitics.com (9.11.2016. 8 a.m. CET)

Kako je moguće da su ankete postale toliko pogrešne – u slučaju Bregzita, sada u slučaju američkih izbora? Postoji, rekao bih, globalni trend neopozitivizma, koji pokušava da uradi nemoguće – da egzaktne naučne metode primeni u društvenim naukama, koje po svojoj prirodi i suštini nisu egzaktne. Ne postoji dovoljno precizna (to treba naglasiti – precizna) anketa koja može da se osloni na pozdanost ispitanika. Da li će zaista svi koji su rekli da će glasati za Trampa ili Hilari Klinton to uraditi? Da li će glasati protiv izlaska iz Evropske unije svi koji su to na neki način rekli anketarima? Ili, ako je jednostavnije za razumevanje, otkud istraživanje da su muškarci u proseku srećni 57%, a žene 59%? Ovakva vrsta neopozitivizma, posledica je naravno tehnološkog napretka i osavremenjivanja samih metoda, kako bi se rezultati saznali ex tempore. Ima toliko psiholoških elemenata koje je nemoguće uvrstiti u ankete i zato sam aktivni protivnik ovog neopozitivizma koji uzima maha i koji od demokratije čiji se ishod zna tek nakon brojanja glasova, po principu vox populi – vox Dei, pokušava da napravi „instant demokratiju“ gde ćemo rezultate znati posle 10 minuta na osnovu nekih (izlaznih) anketa, čija greška je očigledno velika i značajna.

Najzad, ali ne i najmanje važno, kada se u kampanje ulaže ogromna suma novca, pitanje integriteta samih anketa i ciljanog fabrikovanja predizbornih rezultata o podršci kandidatima ili opcijama, postaje ozbiljan etički problem koji nije lako rešiv, a može presudno da utiče na opredeljivanje građana, koji su u svakoj konsolidovanoj demokratiji, jedini nosioci suvereniteta od čijeg pristanka zavisi formiranje vlasti.

Konačno, možda se može razmišljati o tome treba li se zaista plašiti Trampa? Da li je plašenje Trampom bila glavna strateška greška Hilari Klinton? Njegov pobednički govor je govor koji dolikuje izabranom predsedniku – pomirljiv, uz poštovanje protivnika, sa pruženom rukom saradnje međunarodnoj zajednici, političkim neistomišljenicima. To nije bio populistički govor iz kampanje, niti će Tramp zaista moći da sprovede najveći deo onih ekstremnih najava o iseljavanju migranata ili sličnih. Često se zaboravlja u laičkoj javnosti, američki predsednik – iako nosilac izvršne vlasti po Ustavu SAD, mora da sarađuje sa Kongresom, a tamo ga čekaju brojni protivnici, kako iz tabora demokrata, tako i iz njegove republikanske stranke. Biće to „checks and balances“ sistem u praksi.

U domenu spoljne politike, ne verujem u opciju da će Tramp biti izuzetno kooperativan prema Rusiji, niti da će Tramp uvesti neku novu Monroovu doktrinu koja će SAD izmestiti iz epicentra međunarodne politike. Njegov izbor će omogućiti da bilateralni odnosi budu manje zategnuti i kooperativniji, ali nipošto do te mere da nestane rivalitet koji u odnosima ove dve države postoji oduvek.

Kada je reč o Zapadnom Balkanu, kao što je to zaključio jedan od vrsnih poznavalaca američke spoljne politike, supersile ne menjaju spoljnu politiku preko noći. U tom kontekstu, ne treba očekivati radikalne promene. Nažalost.