FENOMEN NEGATIVNE SELEKCIJE

              Zašto ne pobeđuje uvek najbolji? Kako je moguće da među brojnim kandidatima, često ne bude odabran onaj sa najboljim referencama ili najboljim kvalifikacijama? Da li je sudbina svih društava da na rukovodećim funkcijama uvek bude neko „ko nije dovoljno dobar“ i „od koga postoji mnogo bolji“? Da li je meritokratski društveni poredak, shodno tome, samo nedostižni ideal i utopija?

            Sva ova i slična pitanja, usmerena su suštinski na pojam negativne selekcije. O negativnoj selekciji se naširoko pisalo i govorilo, što u stručnoj javnosti, što u medijima. Uglavnom se o ovoj negativnoj pojavi pisalo u kontekstu faktora koji doprinose velikim međunarodnim migratornim kretanjima mladih i odliva mozgova iz Srbije.

            Zato bih, radije, definisao pojam pozitivne selekcije. Pod njom bih podrazumevao proces odabira kandidata, koji u uslovima idealne konkurencije (na tržištu – makro ili mikro), podrazumeva da uvek i bez izuzetka bude odabran najbolji kandidat, isključivo po depersonalizovanim, unapred utvrđenim i transparentnim, objektivnim kriterijumima, relevantnim za konkretan proces selekcije.

            Drugim rečima, u procesu pozitivne selekcije, isključen je svaki vid subjektivizma, predrasuda, parktikularnih interesa, analize ličnih svojstava ili, pak, eksternih činilaca koji mogu da utiču na proces selekcije kandidata. U širem smislu, moglo bi se reći da se proces pozitivne selekcije odvija, Rolsovim rečima, uz svojevrsni „veo neznanja“ (veil of ignorance), mutatis mutandis.

            Drugo važno pitanje je da li je negativna selekcija specifikum tranzicionih društava poput ovog u Srbiji danas i da li je reč o fenomenu savremene civilizacije. Odgovor je odrečan u oba slučaja. Negativna selekcija imala je svoje primere i u starogrčkoj mitologiji. Kada Eshil piše svoju Orestiju i oslikava suđenje Orestu zbog ubistva majke, ističe da mu je, zbog tog zločina, organizovano suđenje pred porotom na Areopagu. Pošto je porota glasala nerešeno, glas boginje Atine (kao deus ex machina), oslobađa Oresta odgovornosti za ubistvo. Po oslobađajućoj presudi, Orest podiže spomenik boginji Atini u znak zahvalnosti. Dakle, eksterni činilac (boginja) utiče na oslobađanje ubice – arheprimer negativne selekcije u, kako se neretko smatra, savršenoj starogrčkoj civilizaciji.

            Drugi primer, suđenje Sokratovo. Anit, Melet i Likon optužuju Sokrata za asebeju – bezbožništvo. Sokrat je, navodno, kriv zato što „ne veruje u bogove u koje veruje država atinska, već u neka druga bića demonska“ i zato što „kvari omladinu“. Tendenciozna optužnica, kojom se eliminiše i iz javnog života odstranjuje slobodoumni filozof (ako to nije pleonazam), kroz montirani sudski proces, ali i demokratsko odlučivanje pred sudom i izvršenje sudske smrtne kazne, takođe su sui generis primer negativne selekcije.       

            I u Novom zavetu govori se o novom primeru negativne selekcije. Kada pred Pontija Pilata izvode optuženog Hrista (Mt 27, 21; Mt 15, 6-15) i Varavu (Barabu, prim. aut.), okupljeni narod koji je imao mogućnost da odabere koji će od njih dvojice biti pomilovan i oslobođen, bira Barabu, umesto Hrista spasitelja gladnih, bolesnih i siromašnih. Tako je, termin baraba, ušao u svakodnevnu upotrebu u značenju koje ima danas. Narod, što je važno pomenuti, ne bira samostalno Barabu, već po nagovoru lokalnih sveštenika, kojima je Hrist predstavljao “konkurenciju”.

Uklanjanje konkurencije nelegitimnim metodama, kako bi bio odabran gori (kandidat). Metaforično, dok se jedan vredan trudi da se popne uz merdevine koje su visoke i postigne uspeh, trojica gorih ukazuju da su mu/joj pantalone pocepane i da nije podoban da se penje uz merdevine.

Ergo, civilizacija jeste na neki način osuđena na negativnu selekciju kao fenomen koji verovatno nikad neće odumreti. Ono što neka društva čini daleko razvijenijima od drugih, jeste odgovor na pitanje da li je negativna selekcija izuzetak ili pravilo, svojevrsni društveni mainstream.

Mehanizmi za eliminisanje negativne selekcije su jasni: objektivni kriterijumi, pošteni učesnici u procesu selekcije, eliminisanje pristrasnosti i predrasuda, jasan institucionalni sistem koji počiva na jasnim, transparentnim i pisanim pravilima. Ovi mehanizmi, katkad, podrazumevaju da i mi sami budemo poraženi u različitim procesima selekcije, jer postoje trke u kojima, potpuno logično i prirodno, ne možemo trčati brže od konkurencije. Merilo uspeha jednog društva je upravo u tome – u platonovskom konceptu pravde gde svako dobije tačno onoliko koliko je zaslužio i u kome zasluge pripadaju najboljima. Od najboljih možemo da učimo i, što je važnije, treba im priznati zasluge kad su bolji. Bez “ali”.

AMERIČKI PREDSEDNIČKI IZBORI: KAKO JE MOGUĆE DA SU SVI POGREŠILI?

         

                                                                 Komentar na ishod američkih predsedničkih izbora*

*(stavovi izneti u ovom blogu pripadaju autoru i ne odražavaju stavove ustanove u kojoj je autor zaposlen ili drugih stručnih organizacija čiji je član)

          Ne postoji ozbiljno istraživanje koje nije dalo prednost od čak 3 procentna poena Hilari Klinton, noć uoči održavanja predsedničkih izbora. Kao sigurne „plave države“ ili garantovani elektorski glasovi za nju, viđene su: Pensilvanija, Virdžinija, Mičigen, Minesota, Kolorado. U većini anketa Nevada je viđena kao država u kojoj će verovatnije pobediti Donald Tramp. Ankete su joj davale prednost i u tzv. „swing“ državama na kojima će se navodno lomiti predsednička trka, kao što su Ohajo, Severna Karolina, Florida ili Nju Hempšir. Projekcije su pokazivale da ima garantovanih 268 elektorskih glasova od 270 koliko je potrebno i da je dovoljno da pobedi u samo jednoj od ovih država, čime bi predsednička trka bila rešena bez ikakve neizvesnosti. Sa druge strane Tramp je morao da preokrene plave države u crvene i, kako je to rekao njegov savetnik oko 1h iza ponoći po srednjoevropskom vremenu, „napravi čudo da bi pobedio“.

Negde oko 4h ujutru, postalo je jasno da apsolutno nijedna od ovih procena nije bila tačna. Virdžinija je pripala Hilari Klinton (u vrlo neizvesnom brojanju glasova). Pensilvanija, Mičigen, Ohajo, Severna Karolina, Florida (sa značajnom hispanoameričkom populacijom) pripali su Trampu, reklo bi se neočekivano čak i za samog Trampa i njegov izborni štab. U ovom trenutku Minesota i Nju Hempšir su još uvek sa neizvesnim ishodom, ali to više nije važno, jer je Tramp napravio čudo koje je prizivao njegov savetnik – ne samo da je u glavnim državama gde se lomila trka pobedio, već je uspeo da pobedi u onim državama koje su tradicionalno okrenute demokratama.

www.realclearpolitics.com (9.11.2016. 8 a.m. CET)

Kako je moguće da su ankete postale toliko pogrešne – u slučaju Bregzita, sada u slučaju američkih izbora? Postoji, rekao bih, globalni trend neopozitivizma, koji pokušava da uradi nemoguće – da egzaktne naučne metode primeni u društvenim naukama, koje po svojoj prirodi i suštini nisu egzaktne. Ne postoji dovoljno precizna (to treba naglasiti – precizna) anketa koja može da se osloni na pozdanost ispitanika. Da li će zaista svi koji su rekli da će glasati za Trampa ili Hilari Klinton to uraditi? Da li će glasati protiv izlaska iz Evropske unije svi koji su to na neki način rekli anketarima? Ili, ako je jednostavnije za razumevanje, otkud istraživanje da su muškarci u proseku srećni 57%, a žene 59%? Ovakva vrsta neopozitivizma, posledica je naravno tehnološkog napretka i osavremenjivanja samih metoda, kako bi se rezultati saznali ex tempore. Ima toliko psiholoških elemenata koje je nemoguće uvrstiti u ankete i zato sam aktivni protivnik ovog neopozitivizma koji uzima maha i koji od demokratije čiji se ishod zna tek nakon brojanja glasova, po principu vox populi – vox Dei, pokušava da napravi „instant demokratiju“ gde ćemo rezultate znati posle 10 minuta na osnovu nekih (izlaznih) anketa, čija greška je očigledno velika i značajna.

Najzad, ali ne i najmanje važno, kada se u kampanje ulaže ogromna suma novca, pitanje integriteta samih anketa i ciljanog fabrikovanja predizbornih rezultata o podršci kandidatima ili opcijama, postaje ozbiljan etički problem koji nije lako rešiv, a može presudno da utiče na opredeljivanje građana, koji su u svakoj konsolidovanoj demokratiji, jedini nosioci suvereniteta od čijeg pristanka zavisi formiranje vlasti.

Konačno, možda se može razmišljati o tome treba li se zaista plašiti Trampa? Da li je plašenje Trampom bila glavna strateška greška Hilari Klinton? Njegov pobednički govor je govor koji dolikuje izabranom predsedniku – pomirljiv, uz poštovanje protivnika, sa pruženom rukom saradnje međunarodnoj zajednici, političkim neistomišljenicima. To nije bio populistički govor iz kampanje, niti će Tramp zaista moći da sprovede najveći deo onih ekstremnih najava o iseljavanju migranata ili sličnih. Često se zaboravlja u laičkoj javnosti, američki predsednik – iako nosilac izvršne vlasti po Ustavu SAD, mora da sarađuje sa Kongresom, a tamo ga čekaju brojni protivnici, kako iz tabora demokrata, tako i iz njegove republikanske stranke. Biće to „checks and balances“ sistem u praksi.

U domenu spoljne politike, ne verujem u opciju da će Tramp biti izuzetno kooperativan prema Rusiji, niti da će Tramp uvesti neku novu Monroovu doktrinu koja će SAD izmestiti iz epicentra međunarodne politike. Njegov izbor će omogućiti da bilateralni odnosi budu manje zategnuti i kooperativniji, ali nipošto do te mere da nestane rivalitet koji u odnosima ove dve države postoji oduvek.

Kada je reč o Zapadnom Balkanu, kao što je to zaključio jedan od vrsnih poznavalaca američke spoljne politike, supersile ne menjaju spoljnu politiku preko noći. U tom kontekstu, ne treba očekivati radikalne promene. Nažalost.

BREXIT (I SRBIJA): ČINJENICE I BULAŽNJENJA

Vladimir Džamić, član IF EPuS

Prošla je nedelja koju su mnogi nazivali „odlučujućom“, „paklenom“ ili pak „sudbonosnom nedeljom raspada Evropske unije“. Međutim, nedelju dana nakon što su građani Ujedinjenog Kraljevstva (UK) tesnom većinom od oko 51,9% glasova odlučili da napuste Evropsku uniju, ona nije bila ni odlučujuća, još manje paklena, a ni sudbonosna nedelja raspada velike evropske porodice. Moguće da ovo jeste prekretnica nove Evrope na način na koji je to bio pad Berlinskog zida, ali ne mislim da će posledice biti dugoročno dramatične kao zbivanja iz 1989. i 1990. godine.

            Dobro je pisati na ovu temu nakon što su se izređali svi stručnjaci i „stručnjaci“, analitičari i „analitičari“ koji (navodno) poznaju ovu tematiku. Tako je bilo izvanrednih ideja da je Brexit odličan za Srbiju, jer će nam to ubrzati proces evropskih integracija. Ova izjava se otprilike može smatrati smislenom taman onoliko koliko se mogla smatrati smislenom izjava bivšeg predsednika Republike koji je najveću svetsku ekonomsku krizu u poslednjih 80 godina nazvao „šansom za razvoj srpske ekonomije.“ Ipak, šta je to što znamo o Brexitu i da li zapravo postoji šansa da se Brexit nikada ne dogodi?

Da li je Brexit udarac Evropskoj uniji i ideji evropskih integracija?

                I da i ne. Brexit jeste udarac ideji o ireverzibilnosti procesa evropskih integracija. Od 1973. godine kada je počelo proširenje Evropske zajednice (doduše tek nakon mogućnosti da De Gol blokira ulazak UK u nju), ona se konstantno širila. Od 6 članica do 28 članica danas. Nikada nijedna pre UK nije krenula putem napuštanja EU i, što je mnogo važnije, jedinstvenog evropskog tržišta. Od ulaska u EZ, UK je predstavljalo verovatno najveću prepreku federalističkom konceptu Evrope koji su u značajnim periodima duge evropske istorije, forsirali Francuska i Nemačka. Vizni režim, važenje različitih dokumenata kojima se regulišu prava građana, zajednička valuta i slično, samo su neka od paradigmatičnih mesta koja ukazuju na to da je UK oduvek bilo u Evropskoj zajednici (uniji) druge brzine u odnosu na ostale članice.

Posmatrano sa federalističkog (a mogao bih reći i sa Junkerovog aspekta), Brexit predstavlja dugoročno šansu da federalistički koncept EU zaživi za one članice koje budu htele da ga prihvate. Glasno insistiranje Junkera kao predsednika Evropske komisije da ne postoji EU a la carte, te da će UK morati da prihvati „sve evropske slobode“ i da UK treba da požuri sa napuštanjem EU i da ode što pre, samo su neke od jasnih poruka ljutnje, ali verovatno i potajne nade evrofederalista da je ovo šansa da se revidiraju temelji EU.

Da li postoji šansa da se Brexit ne sprovede u delo?

                Apsolutno da. Postoji nekoliko različitih načina. Međutim, istini za volju, malo je verovatno da će u EU ostati status quo nakon britanskog referenduma. Pre svega zato što je za državu koja ima veoma dugu tradiciju parlamentarne demokratije i sistema podele vlasti, nezamislivo da ignoriše volju sopstvenih građana. Referendum kao oblik neposredne demokratije par excellence, ne može se ignorisati iako on formalno-pravno ne predstavlja obavezu za Vladu UK. Drugim rečima, osim obaveze koja se tiče poštovanja demokratskih običaja i prakse dobre vladavine, Vlada UK bi mogla hipotetički da ignoriše referendum, što je gotovo neverovatno.

            Istina je da su građani demokratski odlučili. Međutim, ovaj referendum je ukazao ne samo na podeljenost britanskog društva, već i na podeljenost entiteta koji čine UK. Oko 62% građana Škotske glasalo je protiv napuštanja EU. Bez obzira na prethodni referendum o ostanku u UK, vrlo je realno i gotovo apsolutno izvesno da bi istupanje iz EU bilo tretirano kao potpuno nova okolnost i građani Škotske bi dobili šansu da glasaju o budućnosti van UK (i u EU). Zvanični stavovi Španije i Francuske da EU ne treba da pregovara sa Škotskom ostali su primećeni, ali ne i dodatak ovoj rečenici – „dok je Škotska deo UK“. Veoma popularna premijerka Nikola Stardžon vodiće Škotsku putem nezavisnosti ako se Brexit realizuje u praksi. Ovo bi, uzgred, bilo takođe veoma demokratski, imajući u vidu da bi u slučaju Brexita građani Škotske (ali i Severne Irske – gde postoji značajan istorijski momenat shodno pacifikaciji ostrva od 1973. godine nadalje), bili protiv svoje volje izbačeni iz EU.

            Takozvanim Scotland Act-om iz 1998. godine precizirano je da je za promenu jurisdikcije EU na teritoriji Škotske, nužna saglasnost parlamenta u Edinburgu. Prema sadašnjem odnosu snaga, te saglasnosti neće biti, što bi moglo da dovede do svojevrsnog blokiranja Brexita na institucionalni način. Slična situacija je i u Severnoj Irskoj, gde je teško zamisliti da bi Irci i Severni Irci bili u i izvan EU, zbog svih specifičnosti i celog procesa pacifikacije ostrva u novijoj istoriji.

            Konačno, pregovori UK i EU oko sporazumnog razvoda, moraće da uključe i predstavnike Velsa, Škotske i Severne Irske, kako je naglasio odlazeći premijer  Kameron. Ne bi iznenadilo da UK ima specifičan status kao Danska prema Grenlandu i Farskim Ostrvima (koja nisu deo EU, a jesu deo Danske). Jedino je jasno da će ovi pregovori biti bolni pre svega za UK, koje je ostalo usamljeno u odnosu na evropske partnere, ali i na sopstvene građane, pa čak i elitu koja se zalagala za Brexit, a noć kasnije pokazala se potpuno nesposobnom da sopstvenu ideju sprovede u delo kroz bilo kakav konkretan plan (kao uostalom i svi populisti).

Novi referendum?

Apsolutno. Kraj pregovora sa EU bi mogao da znači novo referendumsko izjašnjavanje u UK sa pitanjem: Da li prihvatate sporazum Vlade UK sa EU o napuštanju EU? Mogao bih da zamislim scenario u kom se građani izjašnjavaju značajnom većinom sa NE, čime bi Brexit otišao ad acta bar za neko vreme. Danska, Republika Irska, Francuska i Holandija, primeri su država koje su imale referendume o konstitucionalnom okviru EU gde su u prvom glasanju bili protiv, a u drugom za ili su nakon nekoliko godina prihvatili nešto drugačiji dokument identične suštine (Francuska i Holandija).

            Novi referendum bio bi dobar odgovor kojim bi se mogla sprečiti potpuna devolucija UK i našao demokratski mehanizam da Škotska i Severna Irska ostanu delovi UK. Naravno, sve ovo pod pretpostavkom da svi entiteti UK učestvuju u dogovoru sa EU i dođu do zajedničkog rešenja, te da nema otcepljenja Škotske.

Brexit i Srbija

            Bez obzira na ishod, Brexit znači usporavanje pristupanja novih država EU. Pregovori sa UK koji bi mogli potrajati do dve godine, mogu potpuno zaseniti sve ostale procese u EU uključujući i proces proširenja. Istini za volju treba reći da UK ne blokira otvaranje poglavlja sa Srbijom. Nedavno otvaranje novih poglavlja Turske i Crne Gore do kog je moglo doći samo uz glasanje svih članica EU (a UK to i dalje jeste), pokazuje korektno ponašnje UK i želju da se ne stopira proces proširenja zbog referenduma.

            Ukoliko ishod Brexita bude povlašćeni status za UK i neki modalitet o(p)stanka u EU, za Srbiju bi to bio verovatno bezbolniji scenario. U slučaju da UK definitivno napusti EU i prevlada federalistički koncept nove Evrope, uslovi za nove članice biće daleko stroži sa mnogo manje prostora da se solira unutar EU. Ovo znači i jače insistiranje na usaglašavanju spoljne politike Srbije sa spoljnom politikom Brisela, slabije veze sa Moskvom i veće pritiske oko definitivnog rešavanja odnosa Beograda i Prištine kroz institucionalni dogovor i svojevrsni pravni akt.

            U tom smislu, Brisel će i dalje nastaviti deklarativno da podržava Zapadni Balkan na putu ka integraciji, ali će formalni koraci napred biti daleko sporiji nego inače, a nadzor nad sprovođenjem evropskih standarda daleko manje popustljiv i sa mnogo više prostora za bilateralna pitanja (koja uvek mogu dobro poslužiti Briselu da se proces integracije uspori).

Referendum u Srbiji?

            Stranke desnice su potrčale da pozovu premijera da napusti evropski put i raspiše referendum o pristupanju Srbije EU. Nema zdravog razuma u ovim porukama. Referendum je obavezan i biće raspisan na samom kraju pristupanja Srbije EU. To je deo standardne demokratske procedure i stoga je potpuno nepotreban u momentu kada Srbija tek otvara prva pregovaračka poglavlja. Napuštanje evropskog puta za Srbiju bi, kako je premijer više puta javno zaključio, bilo ravno ekonomskoj katastrofi. U vrednosnom smislu, Srbiju bi to decenijama udaljilo od standarda koji su najbolji (ili najmanje loši) u razvijenom demokratskom i civilizovanom svetu. Čak i da građani kažu NE Evropskoj uniji, ovde bi se verovatno pojavio neki domaći Faraž (a ima ih nekoliko), koji bi verovatno rekao da je pobedio, ne znajući da kaže kuda dalje. Zato obračun sa idejom evropske budućnosti Srbije, nije obračun (samo) sa EU, to je obračun sa evropskim vrednostima, ali i Vladom Aleksandra Vučića, koji kao i svaki takav obračun, nije i neće biti od koristi za građane Srbije.

             

OSTAVKA I ETIKA ODGOVORNOSTI

Vladimir Džamić, član IF EPuS

               Republička izborna komisija objavila je konačne rezultate vanrednih parlamentarnih izbora. Oni bi se mogli, ukratko, sumirati u jednoj rečenici: opozicija je doživela potpuni debakl u odnosu na postavljene ciljeve.

           Uoči izbora, svaka opoziciona stranka i koalicija, predviđale su sebi mnogo veći broj glasova i poslaničkih mandata. Kao građaninu, potpuno su mi nesuvisla obrazloženja da je neko “pobedio listu Aleksandra Vučića” time što je ta lista dobila 100000 glasova više u odnosu na prošle izbore, bez obzira na nešto manji broj poslaničkih mandata. Još nesuvislije je obrazloženje da je opozicija pobedila time što su sve liste prešle cenzus od 5% glasova, od čega jedna u fotofinišu koji je nezabeležen od uvođenja višepartijskog sistema.

            Kada je 2012. godine lista Demokratske stranke koju je vodio Boris Tadić, osvojila 2% glasova manje od SNS-a, vrhuška DS je tražila njegovu ostavku zbog “lošeg izbornog rezultata”. Danas se reč “ostavka” gotovo nigde ne pominje u redovima ove stranke, iako je jedva prešla cenzus i imala gotovo isto glasova kao jedan politički pokret bez infrastructure, bez budžetskog finansiranja i bez statusa parlamentarne stranke u prethodnom sazivu Narodne skupštine.

            Zamenik predsednika Nove stranke podneo je ostavku na sve funkcije zbog poraza ideja za koje se ova opcija zalagala na izborima. To je, do danas, jedina ostavka u redovima opozicije. Po mom uverenju, mislim da je bilo još kandidata za povlačenje sa čelnih funkcija u strankama. Konačno, čemu služi ostavka? Ona pokazuje da posedujete etiku odgovornosti, da ste spremni da pred svojim saborcima, kolegama i, pre svega, građanima, preuzmete odgovornost za rezultat i ponudite novim, mlađim ljudima sa svežim idejama, da ponude nešto bolje. Da li je prirodno da se ista lica nalaze na poslaničkim listama u poslednjih 20 godina, a da rezultati eksponencijalno opadaju u izbornim ciklusima? 

           Da li je prirodno da uopšte poželite da se kandidujete ponovo, ako ste pokazali da niste sposobni da postignete dobar rezultat i čemu služi takvo recikliranje kadrova, osim što jasno pokazuje da pojedine stranke ni u svojim redovima nisu uspele da se izbore sa negativnom selekcijom i uspostave koliko-toliko meritokratske principe delegiranja funkcija? Konačno, da bi neko bolji mogao da vas zameni, morate dovesti bolje od vas u sopstvene redove dok za to imate priliku. Međutim, danas se ova pitanja i ne mogu postaviti opoziciji bez žigosanja "Vučićev bot".

            Skretanje pažnje sa ovog problema, time što će se govoriti o nekakvom Vučićevom porazu (?!), neće doprineti otrežnjenju u redovima opozicije. Naprotiv, doprineće samo njenom potpunom suštinskom urušavanju, bez obzira na broj mandata koji može da osvoji na nekim novim izborima.

VANREDNI PARLAMENTARNI IZBORI: SAM PROTIV SVIH

Vladimir Džamić, član IF EPuS

            Srpska napredna stranka dobila je na vanrednim parlamentarnim izborima većinu glasova građanki i građana Srbije. Pored toga, osvojila je većinu u oko 90% lokalnih samouprava i, po svemu sudeći, vlast u AP Vojvodini posle 16 godina vlasti Demokratske stranke na pokrajinskom nivou. Nekoliko momenata obeležilo je ove izbore.

            Čak tri izborne liste su na ivici izbornog cenzusa. Ujedinjeni, LDP-SDS-LSV, DSS-Dveri i DJB moraće da sačekaju konačne rezultate Republičke izborne komisije da bi se saznalo da li će imati i koliko poslanika u republičkom parlamentu. Radikali, osokoljeni Šešeljevom oslobađajućom presudom u Hagu, vraćaju se u parlament sa oko 7% glasova. Ovo je verovatno prvi put u savremenoj istoriji Srbije da se preliminarni rezultati ne znaju posle ponoći.

            Kako je Vučić dobio ove izbore? Da su raspisani na društvenim mrežama, Vučić verovatno ne bi prešao cenzus. Opozicija nije imala nijedan program za građane osim „Nećemo sa Vučićem.“ Činjenica da se kampanja vodila upravo oko lika i dela premijera, nije donela, kako je očekivano veliki polet opoziciji. Naprotiv, SNS je dobio ubedljivu većinu glasova građana Srbije za program koji je ponudio. Ovaj program je obuhvatio i toalete u školama i bolnicama, kome su se lideri opozicije neretko podsmevali, ali i jasnu poruku da Srbija neće napraviti korak ka prošlosti i da će upravo SNS u vreme mandata nove Vlade od 2016-2020 dovršiti pregovore sa Evropskom unijom i Srbiju dovesti do punopravnog članstva.

            Vučić je građanima ponudio jasnu viziju kakvu Vladu može da ponudi u narednom periodu, obećanje da će kadrovske greške ispraviti, a o koalicionim partnerima dobro razmisliti kako se ne bi ponovio koncept pozicione opozicije. Razgovarao je sa građanima u urbanim i ruralnim sredinama i otišao je daleko dalje od salonskih krugova i beogradskih kafića kada se obraćao javnosti. Vučić je ponudio građanima odgovornost za sprovedene mere u poslednje dve godine u vlasti, od smanjenja plata i penzija do obećanih mera otpuštanja u javnom sektoru. U jeku izborne kampanje ponudio je dijalog sa susedima, umesto zapaljive retorike antievropskih snaga sa obe strane granice.

            Demokratska stranka, koju je podržao veliki broj javnih ličnosti, ostvarila je rezultat gori nego na prethodnim izborima. Demokratski korak bio bi da predsednik i predsedništvo ove stranke podnesu ostavke bez odlaganja, odmah sutra ujutru. Time treba da pokažu da se u praksi zalažu za etiku odgovornosti o kojoj su toliko govorili u kampanji. Isto važi i za stranku Zorana Živkovića, kao i sve one koje eventualno ne preskoče izborni cenzus.

            SNS čeka temeljna obećana reforma. Vučić će gotovo izvesno vrlo pažljivo probrati kadrove u budućoj Vladi, kao i u vrhu stranke. Ovo će biti ozbiljan test za stranku koja ubedljivo dobija u svim poslednjim izbornim ciklusima.

            SPS čeka najverovatnije opozicija, posle 25 godina gotovo neprekidnog vršenja vlasti. Podbačaj u odnosu na 2014. godinu, rezultat daleko ispod očekivanog, kao i opoziciono terciranje vladajućem SNS-u mogao bi biti dovoljan razlog da ostanu u opoziciji.

            Jedno je sigurno, novi-stari predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, ove izbore je dobio potpuno sam protiv svih doslovno i figurativno.

             

Izazovi ljudskih resursa: Fenomenologija ultrakrepidarijanca

IZAZOVI LJUDSKIH RESURSA:

FENOMENOLOGIJA ULTRAKREPIDARIJANCA

Vladimir Džamić, član IF EPuS
(stavovi izneti u ovom blogu pripadaju
isključivo autoru)

            Prošlo je skoro dva i po milenijuma otkad je Sokrat mudro zaključio „Znam da ništa ne znam“, postavivši sebe tada na pijedestal antičke filozofije. Mnogi istoričari filozofije kasnije su tvrdili da je upravo čitava veličina Sokratova bila u tome što je znao granice svog znanja, ne tvrdeći za sebe da je mudar, već da je isključivo onaj koji gaji „ljubav prema mudrosti“, tj. φιλόσοφος.

                Koliko ljudi poznajete spremnih da javno kažu da nešto ne znaju? Kako smo dospeli u taj stadijum da je spoznaja o ograničenjima sopstvenog znanja, al ii umeća i veština, postala glavna slabost, umesto glavna konkurentska prednost? Danas ćete retko čuti (i to uglavnom od istaknutih ostvarenih profesionalaca u različitim oblastima) da neko javno, jasno i glasno prizna da se u nešto ne razume, da ne poznaje materiju ili, ne daj Bože, da postoji neko drugi ko to poznaje više i bolje. Univerzalni sveznalica postaje mainstream – razume se u vođenje fudbalske reprezentacije bolje od selektora; u politički sistem i institucije bolje od diplomiranog politkologa; u monetarnu politiku bolje od ministra finansija; a u farmaciju bolje od profesora Farmaceutskog fakulteta. Ima stav o svemu, najčešće bez ikakvih argumenata ili sa vrlo skromnom, gotovo laički naivnom argumentacijom. I što je još zanimljivije, univerzalni sveznalica najčešće ima skromno formalno obrazovanje i veoma šturu opštu informisanost. Univerzalni sveznalica ne libi se da kaže sve o svemu, o čemu zna i o čemu misli da zna, a zapravo ne zna mnogo ili ne zna ništa.

            Zašto su univerzalne sveznalice opasne za društvo? Najpre, oni predstavljaju direktnu prepreku razvoju meritokratskog poretka. Ultrakrepidarijanac, čovek koji iznosi mišljenje o svemu, uključujući i ono o čemu nema pojma, neretko dobija značajnu medijsku pažnju i popularnost, a sve češće postaje kvaziuzor u društvu. Potom, osobe koje ne znaju ograničenja svojih znanja i mogućnosti, po pravilu imaju ogromnu i nerealnu ambiciju. Ona bi se, u najkraćem, mogla svesti na jedan stih pesnika Radeta Drainca: “Glad mi je beskrajna, a ruke večno prazne.” Sa porastom nerealne ambicije, raste i strah od realne konkurencije. Ona postaje najveća prepreka položaju i poziciji koje ultrakrepidarijanac ima. Mogu nositi na leđima dres na kom piše Manuel Nojer iako to nisam, ali suočen sa Mesijem, verovatno ne bih mogao da odbranim penal ni iz stotog pokušaja, pa bi moja nemoć bila jasna i evidentna, a sramota velika.

            Jaku konkurenciju, u sistemu vrednosti jednog takvog mediokriteta, dopušteno je pobediti i nelegitimnim sredstvima, jer je volja za moć dovoljno dobar razlog da se makijavelizam primeni u praksi.

            Ultrakrepidarijanac je, stoga, osnova nepotističkog društvenog poretka, ali i jedan od glavnih uzroka negativne selekcije. Negativna selekcija je, konsekventno, jedan od razloga migracija mladih i odliva mozgova. Ultrakrepidarijanac je visoko rezistentan na sve vrste društvenih promena, uspešno opstaje u svim društvenim okvirima, jer obično dobro spoznaje da je jedini način samoodržanja da pored neznalice bude i udvorica, bez ikakve iskrene lojalnosti.

             Kako da mlade ljude odviknemo od ovakvog sistema vrednosti? Prvo, promenom sistema obrazovanja u osnovnim i srednjim školama i to tako da znanje ide u dubinu, a ne u širinu materije. Ne treba nam nekoliko stotina hiljada stručnjaka za sve, već nam treba mnogo veća specijalizacija za pojedine oblasti u kojima ćemo imati nove mlade lidere. Ne mora osnovac da zna o svemu baš sve niti su takvi nastavni planovi dobri, kao što ne treba svaki srednjoškolac da zna isto i o Bojl Mariotovom zakonu, rudnom blagu Mađarske, podeli vlasti i determinanti trećeg reda. Uveren sam da potpuna revizija sistema obrazovanja (za šta postoje višegodišnje indicije) može da doprinese tome da se znanja specijalizuju.

            Drugo, intenzivnim radom na sebi i borbom za meritokratski sistem vrednosti. Sticanje znanja i veština nose sa sobom brojna odricanja i žrtvovanja. Možda ćete biti u prilici da propustite deo mladosti shvaćene na konvencionalan način. Možda ćete misliti da ne vredi ni truda ni ulaganja svaki poraz posle kog se podignete da biste ponovo pobedili. Verovatno će vam se učiniti da je pošten i savestan odnos prema učenju, studiranju ili poslu sutradan, potpuno gubljenje vremena i energije. Gotovo sigurno će biti trenutaka kada ćete misliti da se kao Don Kihot od Manče borite protiv nekih vetrenjača koje su jače od svakog napora koji ulažete.

            Ipak, na kraju dana – niko neće moći da kaže da ste mediokritet, stručnost će morati da uvaži svako, konkuretnost u poslovnom okruženju biće nesporna, a samopouzdanje ogromno. Baš zato što znanje jeste jedini kapital koji vam niko i nikada ne može oduzeti. Vredi.

           

            

NAUČENA BESPOMOĆNOST

Vladimir Džamić,
član Istraživačkog foruma
Evropskog pokreta u Srbiji

              Ovde se nikad ništa neće promeniti. Vi ste najgora generacija učenika do sada. Svake godine generacije su sve slabije i sve manje znaju. Što se trudiš da dođeš do rezultata kad se posao dobija „preko veze“. Ne budi lud, svi prepisuju, prepisuj i ti. Nema posla, kriza je. Nema perspektive, kriza je. Nema budućnosti, krizira nam društvo. Nisi ti za fakultet, nemaš kapacitet da završiš studije. Nemaš ti predispozicije za sport. Ovde se promovišu loši primeri. Društveni model u kome živimo nametnut je spolja. Ne postoje pravi prijatelji. Nema para, nema prijatelja. Nema para, nema ljubavi, ...

            Treba li još da se nabraja? Koliko puta jedna mlada osoba, srednjoškolac, pa čak i osnovac, čuje ove rečenice? Rekao bih verovatno bar jednom u toku dana, gotovo svakog dana u godini. Tragičnost utiska o tome dodatno pojačava odgovor na pitanje gde se mogu čuti ovakve rečenice: najpre u porodici, od strane roditelja, a potom i u društvenim grupama, medijima, pa čak i u obrazovnim ustanovama. Najmanje dve stvari su mi ovde vrlo problematične: stvaranje ambijenta naučene bespomoćnosti kod mladih ljudi i druga, njihova potpuna demotivisanost.

            Umesto da mladim ljudima svi zajedno kao društvo pošaljemo poruku da na njih računamo, da su ovom društvu i te kako potrebni, poruka koju dobijaju potpuno je pogrešna decenijama unazad. Rečenicama sa početka, ne učimo ih životu, kako se to pogrešno misli, niti ih pripremamo za surovu realnost. Naprotiv, učimo ih bespomoćnosti i tome da navodno od njih ništa ne zavisi, da nemaju kontrolu nad svojim životima i da ne mogu da promene svoju budućnost. Uz to se, pomalo paganski, pozivamo na ono „tako je suđeno“, kao da je ovo doba patristike i Aurelija Avgustina, kada je među ljude proširio ideju o predestinaciji i tome da im je život unapred predodređen.

A kad već ništa ne zavisi od mene kao nekog ko tek stasava u obrazovnom smislu, a imam, recimo 14 ili 15 godina, onda zahvaljujući socijalnoj inteligenciji vrlo lako iz potpuno pogrešnih premisa tačno izvodim POGREŠAN zaključak – ne vredi da se trudim ni oko čega. Škola postaje mesto za gubljenje vremena, broj izostanaka eksponencijalno raste, a ulica postaje navodno nekakva alternativa učenju i radu na sebi, sticanju znanja i veština. Zašto se onda pitamo otkud loša motivacija mladih ljudi u načelu? U osnovnim i srednjim školama, na univerzitetima, učitelji, nastavnici i profesori su ti koji treba da budu oni koji ih motivišu, koji su u stanju da svojim motivacionim predavanjima podstaknu ono najbolje i najkreativnije. Oni koji na neki način utiču na to da jednog dana možemo da računamo na nove Pupine, Tesle i Milankoviće, na nove Pekiće i Andriće, na nove Divce i Đokoviće.

Dakle, umesto da mlade ljude učimo bespomoćnosti – treba da osvestimo kod njih činjenicu da konce svog života drže u svojim rukama. Da mogu da računaju na nas i na našu pomoć, da pre nego što potraže neki eksterni lokus kontrole, dobro istraže onaj interni – da li su uradili sve što mogu, pre nego što se požale na „tužnu sudbinu“. Generacija 1984. kojoj i sam pripadam, u jednako teškim vremenima, iznedrila je brojne uspešne lekare, stomatologe, pravnike, menadžere i rukovodioce u velikim kompanijama, diplomatske predstavnike, univerzitetske asistente i profesore. Dok su nam pričali da ne možemo, verovali smo da možemo. Dok su govorili da je budućnost izvan Srbije, bili smo, proverili i uglavnom se vratili.

Nema bespomoćnosti, nema odustajanja i nema prepuštanja nekakvoj tužnoj sudbini. Ovom društvu su mladi ljudi najveći kapital i jedina šansa da obnovimo ispravne društvene vrednosti, a prosečnu starost populacije sa 42 godine dovedemo na nivo razvijenih evropskih država.