ZAŠTO RADNA GRUPA NIJE DOBRA OPCIJA ZA POSTUPAK PROMENE USTAVA

ZAŠTO RADNA GRUPA NIJE DOBRA OPCIJA ZA POSTUPAK PROMENE USTAVA

(stavovi u ovom blogu pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju nužno stavove Evropskog pokreta u Srbiji, niti institucije u kojoj je autor zaposlen ili obavlja svoju profesionalnu delatnost)

            Od trenutka usvajanja 2006. godine otvoreno je pitanje promene postojećeg Ustava Republike Srbije. Međutim, u poslednjih nekoliko meseci sve su intenzivnije najave da će najviši pravni akt biti promenjen u, usudiću se da procenim, veoma bliskoj budućnosti. Srpska napredna stranka je još u vreme dok je predsednik stranke bio Tomislav Nikolić predala preko 300000 potpisa građana u cilju promene dela Ustava kojim se propisuje broj narodnih poslanika. Nova demokratska stranka, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Demokratska stranka i Liberalno-demokratska partija su takođe više puta javno istupali u pravcu promene Ustava.

Ipak, ideja koja je najnovija, potekla je od Saveza vojvođanskih Mađara koji podržava Vladu Srbije, a tiče se formiranja radne grupe koja bi procenila koji delovi Ustava treba da se promene. Imajući u vidu da Srbija sa ovakvim Ustavom zbog brojnih nedostataka na koje je ukazala i Evropska komisija, ne može da postane članica Evropske unije, sve ove ideje su više nego dobrodošle. O tome sam dosta pisao u okviru Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji, te se time neću baviti ovom prilikom. Ipak, formiranje radne grupe nije dobra opcija iz više razloga koje ću pokušati da obrazložim.

1. Institucionalni razlog

Sva pitanja koja se odnose na ustavnu reviziju u isključivoj su nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije, kojoj je Ustavom i zakonom povereno da proglašava, donosi i menja najviši pravni akt. Upravo 2006. godine, ova najvažnija institucija bila je potpuno zanemarena i, rekao bih degradirana, time što su narodni poslanici predlog Ustava dobili manje-više na dan kada se o njemu glasalo, bez javne rasprave i bez ikakvog doprinosa parlamentarnog Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, u čijoj je to nadležnosti.

Pristajanje na formiranje nekakve ad hoc radne grupe, otvara brojne nedoumice. Na primer, ko bi činio radnu grupu i po kom kriterijumu bi ona bila sastavljena? Odakle potiče legitimitet takve radne grupe da se bavi pitanjem koje je u nadležnosti parlamenta i parlamentarnog odbora za ustavna pitanja? Da li ikakva radna grupa može na validan, kompetentan i ustavom i zakonom propisan način da predloži promenu Ustava?

Moje uverenje je da se veliki institucionalni defekt koji je ugrađen u Ustav Srbije 2006. godine, ne može prevazići na ovaj način, već isključivo kroz delovanje Narodne skupštine i najviših direktno izabranih predstavnika građanki i građana Srbije. Postojeći Ustav, koji je usaglašavan i nastao telefonski, konsultacijama triju najvećih stranaka u to vreme, upravo i jeste primer kako ne treba donositi Ustav, tj. kako je Ustav donet uz kršenje procedure, zbog čega je pod velikom senkom nelegitimiteta od početka. Konačno, Ustav se samo može menjati na Ustavom propisan način, kako to nalaže čl. 203 ovog akta.

2. Legitimitet

Iako se često navode drugi razlozi za promenu Ustava – od promene izbora sudija (što je jedan od glavnih problema u pregovaračkim poglavljima 23 i 24 sa Evropskom unijom), do unošenja integrativne klauzule i promene prirode političkog sistema – zaboravlja se da je fundamentalni problem ovog Ustava što je nelegitiman. Nelegitimnost proističe, ne samo iz zaobilaženja demokratske procedure 2006. godine, već i iz krajnje sumnjivih rezultata referenduma, o čemu je bilo više stručnih i akademskih polemika u javnosti. Direktan upliv verskih zajednica o pitanje države par excellence, kao i preko stotinu prigovora Vrhovnom sudu Srbije na regularnost referendumskog postupka, dodatno podupiru određene sumnje.

Upravo zato, nema drugog načina da se najvišem pravnom aktu vrati dostojanstvo i respekt od strane svih građana, osim da bude promenjen (deo ili čitav) na legitiman način, uz poštovanje svih proceduralnih pravila, veoma inkluzivnu javnu raspravu i učešće svih zainteresovanih strana u debati o najboljim mogućim rešenjima. Promena Ustava ne sme da bude usiljena kojekakvim nedostatkom vremena ili hitnošću. Naprotiv, već danas je trenutak da o tome počne javna rasprava, za koju bi najbolje bilo da je inicira resorni parlamentarni odbor.

3. Saglasnost

Novi Ustav ili amandmani na postojeći, ne mogu da budu proglašeni bez referenduma. Tačnije, tako nešto je moguće samo ukoliko se vrše kozmetičke promene Ustava, što evidentno neće biti slučaj, jer sama promena načina izbora sudija ili položaja narodnih poslanika i teritorijalna organizacija države, jesu ex constitutione, razlozi za raspisivanje referenduma o potvrđivanju promena Ustava.

Drugim rečima, potrebna nam je široka saglasnost o najvažnijim pitanjima, pre svega između vlasti i opozicije, koje će morati da sarađuju intenzivno tim povodom. Saglasnost, kao fundament demokratije, ne znači pravljenje neprincipijelnih i štetnih kompromisa. Naprotiv, upravo to je ono što nam ne treba, jer bi predstavljalo samo kopiju zbivanja od pre osam godina.

Zato je veoma važno da se čuje glas svih stranaka, čak i vanparlamentarnih, od kojih će neke biti protiv promene Ustava. Samo ovako sprovedena procedura, po mom uverenju, može da obezbedi da novi ustav (mislim da je to daleko bolje rešenje od promene delova postojećeg) bude trajan, stabilan temelj konsolidovane demokratije u Srbiji.

            Svi predlozi su dobrodošli, pa tako i ovaj o radnoj grupi koja bi utvrdila šta u Ustavu treba da se menja. Ipak, jedini način da se to izvede korektno, jeste da se sve uradi potpuno drugačije nego pre osam godina, kada su narodni poslanici, ali pre svega građani, bili samo puki posmatrači u konstituisanju prvog Ustava nezavisne Srbije posle jednog veka. Toliko dugujemo svojoj ustavnoj tradiciji i onima kojima će Ustav biti temelj života i delovanja u godinama koje dolaze.

Autor je zamenik predsednika Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji.

Lekcije parlamentarnih izbora

LEKCIJE PARLAMENTARNIH IZBORA*

(stavovi u ovom blogu pripadaju isključivo autoru, a ne organizaciji u kojoj je autor zaposlen ili obavlja svoju profesionalnu delatnost)

            Naspram većine predizbornih anketa, na juče održanim parlamentarnim izborima Srpska napredna stranka je osvojila apsolutnu većinu mandata u Narodnoj skupštini Republike Srbije, sa blizu 50% osvojenih glasova. Na društvenim mrežama vodila se rasprava ko je zapravo glasao, a ko nije, te da li su novu vlast izabrali oni skromnijeg obrazovanja ili ne. Da ste čitali Facebook ili Twitter verovatno biste zaključili da je SNS izgubio ove izbore, a da je „demokratski“ blok pobedio. Takvu raspravu smatram potpuno nesuvislom i sa svakim odsustvom za političku realnost. Upravo zato, važno je podvući nekoliko činjenica koje su proistekle na osnovu rezultata ovih izbora i ključne lekcije koje bi pojedini politički akteri trebalo da izvuku iz novih tektonskih promena u političkom spektru Srbije.

            Prvo, stranke koje su činile prethodnu Vladu Srbije, iako su nastupale odvojeno, katkad i konkurentno u izbornoj kampanji, osvojile su oko 210 mandata, što je veoma redak, ako ne i jedinstveni primer u parlamentarnim demokratijama. Zahvaljujući prepoznavanju Aleksandra Vučića kao lidera bez premca, koji je u stanju da realizuje svoja predizborna obećanja o borbi protiv korupcije, Beogradu na vodi, smanjenju nezaposlenosti za dve godine i slično, SNS je ostvario apsolutnu pobedu. Ona se ne ogleda samo u tome da će moći samostalno da formira Vladu, niti da će uz malu pomoć drugih stranaka uspeti da promeni Ustav dvotrećinskom većinom u parlamentu. SNS ima priliku da do kraja mandata 2018. godine, privede kraju pregovore sa Evropskom unijom i državu dovede na korak do punopravnog članstva. To je ona prilika koju su skoro sve demokratske vlade od 2000. godine do danas, sa izuzetkom nekih, uspešno propustile.

            Drugo, ovi parlamentarni izbori i apsolutna većina SNS uspeli su u onome što nijednoj stranci ranije nije pošlo za rukom – da ekstremnu desnicu i antievropske stranke ostavi izvan parlamenta. Niko od evroskeptičnih i ultradesničarskih stranaka, od radikala do Demokratske stranke Srbije, nije prešao izborni cenzus. Srbija će po prvi put imati parlament sastavljen samo od proevropskih stranaka. I, dodao bih, od stranaka koje su javno iskazivale spremnost da promene Ustav, tj. deo Ustava u svetlu pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Birači su van parlamenta poslali sve ideje o političkoj neutralnosti, „neprijateljima sa Zapada“ i „stranim moćnicima“. Ovakav ishod verovatno je najteže pao DSS-u, kome su birači u Beogradu ukazali poverenje, tačnije njihovom kandidatu za gradonačelnika, ali su jasno pokazali da neće antievropsku politiku na republičkom nivou. To je, verujem, domaći zadatak za rukovodstvo stranke koje se ne menja skoro dve decenije.

            Treće, Demokratska stranka doživela je ogroman udarac. Fokusiranje izborne kampanje na Beograd i delimično AP Vojvodinu, pokazalo se pogrešnim, jer je u delu javnosti stranka percipirana kao regionalna, a ne nacionalna. Sa druge strane, izborni rezultat pokazuje sve slabosti liderstva Demokratske stranke i nesposobnost da u promenjenim političkim okolnostima ostvari dobar rezultat. Ideološko lutanje i predizborna koalicija socijaldemokratske stranke sa liberalnom i jednim sindikatom, te nekoliko nespretnih izjava usred kampanje, samo su deo problema ove stranke.

            Četvrto, LDP i URS nisu prešli cenzus, a nadali su se tome. Deo problema za ove stranke leži verovatno u pojavljivanju liste Dosta je bilo Saše Radulovića, koja je odvukla deo birača, pre svega LDP-a. Takođe, LDP očito nije uspeo da objasni javnosti koaliciju sa Muamerom Zukorlićem, koja je bila preveliki zalogaj za građansko biračko telo, a verovatno ni snažni obračuni sa Borisom Tadićem i Demokratskom strankom nisu pogodovali jednom delu njihovih birača. URS je izgubio izbore prvi put otkad postoji, ali je uprkos tome Mlađan Dinkić održao javni čas liderima svih stranaka koje su ostale van parlamenta i najavio ostavku i povlačenje iz politike. Priznajem, van svih mojih očekivanja.

            Peto, Nova demokratska stranka prvi put je ušla u parlament i verovatno osvojila nešto više glasova od Demokratske stranke. Iako je formirana tek mesec dana pred izbore, njen ulazak u parlament pokazao je, doduše okrnjenu no ranije, ali ipak lidersku snagu Borisa Tadića koji i dalje može da mobiliše jedan deo prethodnih glasača Demokratske stranke ili neopredeljenih. Njena perspektiva je, čini mi se, daleko bolja od perspektive Demokratske stranke. U eventualnim pregovorima o ulasku u vlast, Boris Tadić ima određeni broj poslanika u pokrajinskom parlamentu, što bi uz koaliciju sa LSV-om i ogroman uspeh Saveza vojvođanskih Mađara na ovim izborima sasvim sigurno moglo da dovede do pada pokrajinske vlade u roku od tri do šest meseci i raspisivanja izbora u Vojvodini ili formiranja nove većine nalik republičkoj.

            Srbija neće biti ista do kraja ove decenije. U njoj se mnogo toga promenilo: od načina vođenja politike do odgovornosti samih lidera stranaka za stranačke (ne)uspehe. Glavna dobit ovakvog izbornog rezultata sasvim sigurno je homogenije zakonodavno telo, bez ogromnog broja stranaka u njemu. Istovremeno, značajno je i to da će ovakav parlament imati pun legitimitet i priliku da sprovede sve obećane reforme, uključujući i ustavnu, koja će biti deo obaveza sa evropske agende. Prvi put od 2003. godine dobićemo Vladu čiji će premijer biti iz stranke koja je pobedila na izborima, što će naš nelogični politički sistem verovatno de facto približiti kancelarskom sistemu, a izvršnoj vlasti vratiti autoritet koji joj po Ustavu pripada.

            Najzad, rezultati ovih izbora treba da znače početak smene generacija u politici u Srbiji. Da sam na mestu lidera DS, DSS, LDP bez odlaganja iste večeri podneo bih ostavku i ostavio prostora mlađim ljudima, sa više energije, entuzijazma i svežih ideja.

Autor je zamenik predsednika Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji.