 |
| Vladimir Džamić, član IF EPuS |
Prošla je
nedelja koju su mnogi nazivali „odlučujućom“, „paklenom“ ili pak „sudbonosnom
nedeljom raspada Evropske unije“. Međutim, nedelju dana nakon što su građani
Ujedinjenog Kraljevstva (UK) tesnom većinom od oko 51,9% glasova odlučili da
napuste Evropsku uniju, ona nije bila ni odlučujuća, još manje paklena, a ni
sudbonosna nedelja raspada velike evropske porodice. Moguće da ovo jeste
prekretnica nove Evrope na način na koji je to bio pad Berlinskog zida, ali ne
mislim da će posledice biti dugoročno dramatične kao zbivanja iz 1989. i 1990.
godine.
Dobro
je pisati na ovu temu nakon što su se izređali svi stručnjaci i „stručnjaci“,
analitičari i „analitičari“ koji (navodno) poznaju ovu tematiku. Tako je bilo
izvanrednih ideja da je Brexit odličan za Srbiju, jer će nam to ubrzati proces
evropskih integracija. Ova izjava se otprilike može smatrati smislenom taman
onoliko koliko se mogla smatrati smislenom izjava bivšeg predsednika Republike
koji je najveću svetsku ekonomsku krizu u poslednjih 80 godina nazvao „šansom
za razvoj srpske ekonomije.“ Ipak, šta je to što znamo o Brexitu i da li
zapravo postoji šansa da se Brexit nikada ne dogodi?
Da li je Brexit udarac
Evropskoj uniji i ideji evropskih integracija?
I da i ne.
Brexit jeste udarac ideji o ireverzibilnosti procesa evropskih integracija. Od
1973. godine kada je počelo proširenje Evropske zajednice (doduše tek nakon
mogućnosti da De Gol blokira ulazak UK u nju), ona se konstantno širila. Od 6
članica do 28 članica danas. Nikada nijedna pre UK nije krenula putem
napuštanja EU i, što je mnogo važnije, jedinstvenog evropskog tržišta. Od
ulaska u EZ, UK je predstavljalo verovatno najveću prepreku federalističkom
konceptu Evrope koji su u značajnim periodima duge evropske istorije, forsirali
Francuska i Nemačka. Vizni režim, važenje različitih dokumenata kojima se
regulišu prava građana, zajednička valuta i slično, samo su neka od
paradigmatičnih mesta koja ukazuju na to da je UK oduvek bilo u Evropskoj zajednici
(uniji) druge brzine u odnosu na ostale članice.
Posmatrano sa
federalističkog (a mogao bih reći i sa Junkerovog aspekta), Brexit predstavlja dugoročno šansu da federalistički
koncept EU zaživi za one članice koje budu htele da ga prihvate. Glasno
insistiranje Junkera kao predsednika Evropske komisije da ne postoji EU a la
carte, te da će UK morati da prihvati „sve evropske slobode“ i da UK treba da
požuri sa napuštanjem EU i da ode što pre, samo su neke od jasnih poruka
ljutnje, ali verovatno i potajne nade evrofederalista da je ovo šansa da se
revidiraju temelji EU.
Da li postoji šansa da se
Brexit ne sprovede u delo?
Apsolutno da.
Postoji nekoliko različitih načina. Međutim, istini za volju, malo je verovatno
da će u EU ostati status quo nakon
britanskog referenduma. Pre svega zato što je za državu koja ima veoma dugu
tradiciju parlamentarne demokratije i sistema podele vlasti, nezamislivo da
ignoriše volju sopstvenih građana. Referendum kao oblik neposredne demokratije par excellence, ne može se ignorisati
iako on formalno-pravno ne predstavlja
obavezu za Vladu UK. Drugim rečima, osim obaveze koja se tiče poštovanja
demokratskih običaja i prakse dobre vladavine, Vlada UK bi mogla hipotetički da
ignoriše referendum, što je gotovo neverovatno.
Istina
je da su građani demokratski odlučili. Međutim, ovaj referendum je ukazao ne
samo na podeljenost britanskog društva, već i na podeljenost entiteta koji čine
UK. Oko 62% građana Škotske glasalo je protiv napuštanja EU. Bez obzira na
prethodni referendum o ostanku u UK, vrlo je realno i gotovo apsolutno izvesno
da bi istupanje iz EU bilo tretirano kao potpuno nova okolnost i građani
Škotske bi dobili šansu da glasaju o budućnosti van UK (i u EU). Zvanični
stavovi Španije i Francuske da EU ne treba da pregovara sa Škotskom ostali su
primećeni, ali ne i dodatak ovoj rečenici – „dok je Škotska deo UK“. Veoma
popularna premijerka Nikola Stardžon vodiće Škotsku putem nezavisnosti ako se
Brexit realizuje u praksi. Ovo bi, uzgred, bilo takođe veoma demokratski,
imajući u vidu da bi u slučaju Brexita građani Škotske (ali i Severne Irske –
gde postoji značajan istorijski momenat shodno pacifikaciji ostrva od 1973.
godine nadalje), bili protiv svoje volje izbačeni iz EU.
Takozvanim
Scotland Act-om iz 1998. godine
precizirano je da je za promenu jurisdikcije EU na teritoriji Škotske, nužna
saglasnost parlamenta u Edinburgu. Prema sadašnjem odnosu snaga, te saglasnosti
neće biti, što bi moglo da dovede do svojevrsnog blokiranja Brexita na
institucionalni način. Slična situacija je i u Severnoj Irskoj, gde je teško
zamisliti da bi Irci i Severni Irci bili u i izvan EU, zbog svih specifičnosti
i celog procesa pacifikacije ostrva u novijoj istoriji.
Konačno,
pregovori UK i EU oko sporazumnog razvoda, moraće da uključe i predstavnike
Velsa, Škotske i Severne Irske, kako je naglasio odlazeći premijer Kameron. Ne bi iznenadilo da UK ima specifičan status kao Danska prema
Grenlandu i Farskim Ostrvima (koja nisu deo EU, a jesu deo Danske). Jedino je
jasno da će ovi pregovori biti bolni pre svega za UK, koje je ostalo usamljeno
u odnosu na evropske partnere, ali i na sopstvene građane, pa čak i elitu koja
se zalagala za Brexit, a noć kasnije pokazala se potpuno nesposobnom da
sopstvenu ideju sprovede u delo kroz bilo kakav konkretan plan (kao uostalom i
svi populisti).
Novi referendum?
Apsolutno. Kraj pregovora sa EU
bi mogao da znači novo referendumsko izjašnjavanje u UK sa pitanjem: Da li
prihvatate sporazum Vlade UK sa EU o napuštanju EU? Mogao bih da zamislim
scenario u kom se građani izjašnjavaju značajnom većinom sa NE, čime bi Brexit
otišao ad acta bar za neko vreme.
Danska, Republika Irska, Francuska i Holandija, primeri su država koje su imale
referendume o konstitucionalnom okviru EU gde su u prvom glasanju bili protiv,
a u drugom za ili su nakon nekoliko godina prihvatili nešto drugačiji dokument
identične suštine (Francuska i Holandija).
Novi
referendum bio bi dobar odgovor kojim bi se mogla sprečiti potpuna devolucija
UK i našao demokratski mehanizam da Škotska i Severna Irska ostanu delovi UK.
Naravno, sve ovo pod pretpostavkom da svi entiteti UK učestvuju u dogovoru sa
EU i dođu do zajedničkog rešenja, te da nema otcepljenja Škotske.
Brexit i Srbija
Bez
obzira na ishod, Brexit znači usporavanje pristupanja novih država EU.
Pregovori sa UK koji bi mogli potrajati do dve godine, mogu potpuno zaseniti
sve ostale procese u EU uključujući i proces proširenja. Istini za volju treba
reći da UK ne blokira otvaranje poglavlja sa Srbijom. Nedavno otvaranje novih
poglavlja Turske i Crne Gore do kog je moglo doći samo uz glasanje svih članica EU (a UK to i dalje jeste),
pokazuje korektno ponašnje UK i želju da se ne stopira proces proširenja zbog
referenduma.
Ukoliko
ishod Brexita bude povlašćeni status za UK i neki modalitet o(p)stanka u EU, za
Srbiju bi to bio verovatno bezbolniji scenario. U slučaju da UK definitivno
napusti EU i prevlada federalistički koncept nove Evrope, uslovi za nove
članice biće daleko stroži sa mnogo manje prostora da se solira unutar EU. Ovo
znači i jače insistiranje na usaglašavanju spoljne politike Srbije sa spoljnom
politikom Brisela, slabije veze sa Moskvom i veće pritiske oko definitivnog
rešavanja odnosa Beograda i Prištine kroz institucionalni dogovor i svojevrsni
pravni akt.
U
tom smislu, Brisel će i dalje nastaviti deklarativno da podržava Zapadni Balkan
na putu ka integraciji, ali će formalni koraci napred biti daleko sporiji nego inače,
a nadzor nad sprovođenjem evropskih standarda daleko manje popustljiv i sa
mnogo više prostora za bilateralna pitanja (koja uvek mogu dobro poslužiti
Briselu da se proces integracije uspori).
Referendum u Srbiji?
Stranke
desnice su potrčale da pozovu premijera da napusti evropski put i raspiše
referendum o pristupanju Srbije EU. Nema zdravog razuma u ovim porukama.
Referendum je obavezan i biće
raspisan na samom kraju pristupanja Srbije EU. To je deo standardne demokratske
procedure i stoga je potpuno nepotreban u momentu kada Srbija tek otvara prva
pregovaračka poglavlja. Napuštanje evropskog puta za Srbiju bi, kako je
premijer više puta javno zaključio, bilo ravno ekonomskoj katastrofi. U
vrednosnom smislu, Srbiju bi to decenijama udaljilo od standarda koji su
najbolji (ili najmanje loši) u razvijenom demokratskom i civilizovanom svetu.
Čak i da građani kažu NE Evropskoj uniji, ovde bi se verovatno pojavio neki
domaći Faraž (a ima ih nekoliko), koji bi verovatno rekao da je pobedio, ne
znajući da kaže kuda dalje. Zato obračun sa idejom evropske budućnosti Srbije,
nije obračun (samo) sa EU, to je obračun sa evropskim vrednostima, ali i Vladom
Aleksandra Vučića, koji kao i svaki takav obračun, nije i neće biti od koristi
za građane Srbije.
