ZAŠTO RADNA GRUPA NIJE DOBRA OPCIJA ZA POSTUPAK PROMENE USTAVA

ZAŠTO RADNA GRUPA NIJE DOBRA OPCIJA ZA POSTUPAK PROMENE USTAVA

(stavovi u ovom blogu pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju nužno stavove Evropskog pokreta u Srbiji, niti institucije u kojoj je autor zaposlen ili obavlja svoju profesionalnu delatnost)

            Od trenutka usvajanja 2006. godine otvoreno je pitanje promene postojećeg Ustava Republike Srbije. Međutim, u poslednjih nekoliko meseci sve su intenzivnije najave da će najviši pravni akt biti promenjen u, usudiću se da procenim, veoma bliskoj budućnosti. Srpska napredna stranka je još u vreme dok je predsednik stranke bio Tomislav Nikolić predala preko 300000 potpisa građana u cilju promene dela Ustava kojim se propisuje broj narodnih poslanika. Nova demokratska stranka, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Demokratska stranka i Liberalno-demokratska partija su takođe više puta javno istupali u pravcu promene Ustava.

Ipak, ideja koja je najnovija, potekla je od Saveza vojvođanskih Mađara koji podržava Vladu Srbije, a tiče se formiranja radne grupe koja bi procenila koji delovi Ustava treba da se promene. Imajući u vidu da Srbija sa ovakvim Ustavom zbog brojnih nedostataka na koje je ukazala i Evropska komisija, ne može da postane članica Evropske unije, sve ove ideje su više nego dobrodošle. O tome sam dosta pisao u okviru Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji, te se time neću baviti ovom prilikom. Ipak, formiranje radne grupe nije dobra opcija iz više razloga koje ću pokušati da obrazložim.

1. Institucionalni razlog

Sva pitanja koja se odnose na ustavnu reviziju u isključivoj su nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije, kojoj je Ustavom i zakonom povereno da proglašava, donosi i menja najviši pravni akt. Upravo 2006. godine, ova najvažnija institucija bila je potpuno zanemarena i, rekao bih degradirana, time što su narodni poslanici predlog Ustava dobili manje-više na dan kada se o njemu glasalo, bez javne rasprave i bez ikakvog doprinosa parlamentarnog Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, u čijoj je to nadležnosti.

Pristajanje na formiranje nekakve ad hoc radne grupe, otvara brojne nedoumice. Na primer, ko bi činio radnu grupu i po kom kriterijumu bi ona bila sastavljena? Odakle potiče legitimitet takve radne grupe da se bavi pitanjem koje je u nadležnosti parlamenta i parlamentarnog odbora za ustavna pitanja? Da li ikakva radna grupa može na validan, kompetentan i ustavom i zakonom propisan način da predloži promenu Ustava?

Moje uverenje je da se veliki institucionalni defekt koji je ugrađen u Ustav Srbije 2006. godine, ne može prevazići na ovaj način, već isključivo kroz delovanje Narodne skupštine i najviših direktno izabranih predstavnika građanki i građana Srbije. Postojeći Ustav, koji je usaglašavan i nastao telefonski, konsultacijama triju najvećih stranaka u to vreme, upravo i jeste primer kako ne treba donositi Ustav, tj. kako je Ustav donet uz kršenje procedure, zbog čega je pod velikom senkom nelegitimiteta od početka. Konačno, Ustav se samo može menjati na Ustavom propisan način, kako to nalaže čl. 203 ovog akta.

2. Legitimitet

Iako se često navode drugi razlozi za promenu Ustava – od promene izbora sudija (što je jedan od glavnih problema u pregovaračkim poglavljima 23 i 24 sa Evropskom unijom), do unošenja integrativne klauzule i promene prirode političkog sistema – zaboravlja se da je fundamentalni problem ovog Ustava što je nelegitiman. Nelegitimnost proističe, ne samo iz zaobilaženja demokratske procedure 2006. godine, već i iz krajnje sumnjivih rezultata referenduma, o čemu je bilo više stručnih i akademskih polemika u javnosti. Direktan upliv verskih zajednica o pitanje države par excellence, kao i preko stotinu prigovora Vrhovnom sudu Srbije na regularnost referendumskog postupka, dodatno podupiru određene sumnje.

Upravo zato, nema drugog načina da se najvišem pravnom aktu vrati dostojanstvo i respekt od strane svih građana, osim da bude promenjen (deo ili čitav) na legitiman način, uz poštovanje svih proceduralnih pravila, veoma inkluzivnu javnu raspravu i učešće svih zainteresovanih strana u debati o najboljim mogućim rešenjima. Promena Ustava ne sme da bude usiljena kojekakvim nedostatkom vremena ili hitnošću. Naprotiv, već danas je trenutak da o tome počne javna rasprava, za koju bi najbolje bilo da je inicira resorni parlamentarni odbor.

3. Saglasnost

Novi Ustav ili amandmani na postojeći, ne mogu da budu proglašeni bez referenduma. Tačnije, tako nešto je moguće samo ukoliko se vrše kozmetičke promene Ustava, što evidentno neće biti slučaj, jer sama promena načina izbora sudija ili položaja narodnih poslanika i teritorijalna organizacija države, jesu ex constitutione, razlozi za raspisivanje referenduma o potvrđivanju promena Ustava.

Drugim rečima, potrebna nam je široka saglasnost o najvažnijim pitanjima, pre svega između vlasti i opozicije, koje će morati da sarađuju intenzivno tim povodom. Saglasnost, kao fundament demokratije, ne znači pravljenje neprincipijelnih i štetnih kompromisa. Naprotiv, upravo to je ono što nam ne treba, jer bi predstavljalo samo kopiju zbivanja od pre osam godina.

Zato je veoma važno da se čuje glas svih stranaka, čak i vanparlamentarnih, od kojih će neke biti protiv promene Ustava. Samo ovako sprovedena procedura, po mom uverenju, može da obezbedi da novi ustav (mislim da je to daleko bolje rešenje od promene delova postojećeg) bude trajan, stabilan temelj konsolidovane demokratije u Srbiji.

            Svi predlozi su dobrodošli, pa tako i ovaj o radnoj grupi koja bi utvrdila šta u Ustavu treba da se menja. Ipak, jedini način da se to izvede korektno, jeste da se sve uradi potpuno drugačije nego pre osam godina, kada su narodni poslanici, ali pre svega građani, bili samo puki posmatrači u konstituisanju prvog Ustava nezavisne Srbije posle jednog veka. Toliko dugujemo svojoj ustavnoj tradiciji i onima kojima će Ustav biti temelj života i delovanja u godinama koje dolaze.

Autor je zamenik predsednika Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji.