Izazovi ljudskih resursa: Fenomenologija ultrakrepidarijanca

IZAZOVI LJUDSKIH RESURSA:

FENOMENOLOGIJA ULTRAKREPIDARIJANCA

Vladimir Džamić, član IF EPuS
(stavovi izneti u ovom blogu pripadaju
isključivo autoru)

            Prošlo je skoro dva i po milenijuma otkad je Sokrat mudro zaključio „Znam da ništa ne znam“, postavivši sebe tada na pijedestal antičke filozofije. Mnogi istoričari filozofije kasnije su tvrdili da je upravo čitava veličina Sokratova bila u tome što je znao granice svog znanja, ne tvrdeći za sebe da je mudar, već da je isključivo onaj koji gaji „ljubav prema mudrosti“, tj. φιλόσοφος.

                Koliko ljudi poznajete spremnih da javno kažu da nešto ne znaju? Kako smo dospeli u taj stadijum da je spoznaja o ograničenjima sopstvenog znanja, al ii umeća i veština, postala glavna slabost, umesto glavna konkurentska prednost? Danas ćete retko čuti (i to uglavnom od istaknutih ostvarenih profesionalaca u različitim oblastima) da neko javno, jasno i glasno prizna da se u nešto ne razume, da ne poznaje materiju ili, ne daj Bože, da postoji neko drugi ko to poznaje više i bolje. Univerzalni sveznalica postaje mainstream – razume se u vođenje fudbalske reprezentacije bolje od selektora; u politički sistem i institucije bolje od diplomiranog politkologa; u monetarnu politiku bolje od ministra finansija; a u farmaciju bolje od profesora Farmaceutskog fakulteta. Ima stav o svemu, najčešće bez ikakvih argumenata ili sa vrlo skromnom, gotovo laički naivnom argumentacijom. I što je još zanimljivije, univerzalni sveznalica najčešće ima skromno formalno obrazovanje i veoma šturu opštu informisanost. Univerzalni sveznalica ne libi se da kaže sve o svemu, o čemu zna i o čemu misli da zna, a zapravo ne zna mnogo ili ne zna ništa.

            Zašto su univerzalne sveznalice opasne za društvo? Najpre, oni predstavljaju direktnu prepreku razvoju meritokratskog poretka. Ultrakrepidarijanac, čovek koji iznosi mišljenje o svemu, uključujući i ono o čemu nema pojma, neretko dobija značajnu medijsku pažnju i popularnost, a sve češće postaje kvaziuzor u društvu. Potom, osobe koje ne znaju ograničenja svojih znanja i mogućnosti, po pravilu imaju ogromnu i nerealnu ambiciju. Ona bi se, u najkraćem, mogla svesti na jedan stih pesnika Radeta Drainca: “Glad mi je beskrajna, a ruke večno prazne.” Sa porastom nerealne ambicije, raste i strah od realne konkurencije. Ona postaje najveća prepreka položaju i poziciji koje ultrakrepidarijanac ima. Mogu nositi na leđima dres na kom piše Manuel Nojer iako to nisam, ali suočen sa Mesijem, verovatno ne bih mogao da odbranim penal ni iz stotog pokušaja, pa bi moja nemoć bila jasna i evidentna, a sramota velika.

            Jaku konkurenciju, u sistemu vrednosti jednog takvog mediokriteta, dopušteno je pobediti i nelegitimnim sredstvima, jer je volja za moć dovoljno dobar razlog da se makijavelizam primeni u praksi.

            Ultrakrepidarijanac je, stoga, osnova nepotističkog društvenog poretka, ali i jedan od glavnih uzroka negativne selekcije. Negativna selekcija je, konsekventno, jedan od razloga migracija mladih i odliva mozgova. Ultrakrepidarijanac je visoko rezistentan na sve vrste društvenih promena, uspešno opstaje u svim društvenim okvirima, jer obično dobro spoznaje da je jedini način samoodržanja da pored neznalice bude i udvorica, bez ikakve iskrene lojalnosti.

             Kako da mlade ljude odviknemo od ovakvog sistema vrednosti? Prvo, promenom sistema obrazovanja u osnovnim i srednjim školama i to tako da znanje ide u dubinu, a ne u širinu materije. Ne treba nam nekoliko stotina hiljada stručnjaka za sve, već nam treba mnogo veća specijalizacija za pojedine oblasti u kojima ćemo imati nove mlade lidere. Ne mora osnovac da zna o svemu baš sve niti su takvi nastavni planovi dobri, kao što ne treba svaki srednjoškolac da zna isto i o Bojl Mariotovom zakonu, rudnom blagu Mađarske, podeli vlasti i determinanti trećeg reda. Uveren sam da potpuna revizija sistema obrazovanja (za šta postoje višegodišnje indicije) može da doprinese tome da se znanja specijalizuju.

            Drugo, intenzivnim radom na sebi i borbom za meritokratski sistem vrednosti. Sticanje znanja i veština nose sa sobom brojna odricanja i žrtvovanja. Možda ćete biti u prilici da propustite deo mladosti shvaćene na konvencionalan način. Možda ćete misliti da ne vredi ni truda ni ulaganja svaki poraz posle kog se podignete da biste ponovo pobedili. Verovatno će vam se učiniti da je pošten i savestan odnos prema učenju, studiranju ili poslu sutradan, potpuno gubljenje vremena i energije. Gotovo sigurno će biti trenutaka kada ćete misliti da se kao Don Kihot od Manče borite protiv nekih vetrenjača koje su jače od svakog napora koji ulažete.

            Ipak, na kraju dana – niko neće moći da kaže da ste mediokritet, stručnost će morati da uvaži svako, konkuretnost u poslovnom okruženju biće nesporna, a samopouzdanje ogromno. Baš zato što znanje jeste jedini kapital koji vam niko i nikada ne može oduzeti. Vredi.