FENOMEN NEGATIVNE SELEKCIJE

              Zašto ne pobeđuje uvek najbolji? Kako je moguće da među brojnim kandidatima, često ne bude odabran onaj sa najboljim referencama ili najboljim kvalifikacijama? Da li je sudbina svih društava da na rukovodećim funkcijama uvek bude neko „ko nije dovoljno dobar“ i „od koga postoji mnogo bolji“? Da li je meritokratski društveni poredak, shodno tome, samo nedostižni ideal i utopija?

            Sva ova i slična pitanja, usmerena su suštinski na pojam negativne selekcije. O negativnoj selekciji se naširoko pisalo i govorilo, što u stručnoj javnosti, što u medijima. Uglavnom se o ovoj negativnoj pojavi pisalo u kontekstu faktora koji doprinose velikim međunarodnim migratornim kretanjima mladih i odliva mozgova iz Srbije.

            Zato bih, radije, definisao pojam pozitivne selekcije. Pod njom bih podrazumevao proces odabira kandidata, koji u uslovima idealne konkurencije (na tržištu – makro ili mikro), podrazumeva da uvek i bez izuzetka bude odabran najbolji kandidat, isključivo po depersonalizovanim, unapred utvrđenim i transparentnim, objektivnim kriterijumima, relevantnim za konkretan proces selekcije.

            Drugim rečima, u procesu pozitivne selekcije, isključen je svaki vid subjektivizma, predrasuda, parktikularnih interesa, analize ličnih svojstava ili, pak, eksternih činilaca koji mogu da utiču na proces selekcije kandidata. U širem smislu, moglo bi se reći da se proces pozitivne selekcije odvija, Rolsovim rečima, uz svojevrsni „veo neznanja“ (veil of ignorance), mutatis mutandis.

            Drugo važno pitanje je da li je negativna selekcija specifikum tranzicionih društava poput ovog u Srbiji danas i da li je reč o fenomenu savremene civilizacije. Odgovor je odrečan u oba slučaja. Negativna selekcija imala je svoje primere i u starogrčkoj mitologiji. Kada Eshil piše svoju Orestiju i oslikava suđenje Orestu zbog ubistva majke, ističe da mu je, zbog tog zločina, organizovano suđenje pred porotom na Areopagu. Pošto je porota glasala nerešeno, glas boginje Atine (kao deus ex machina), oslobađa Oresta odgovornosti za ubistvo. Po oslobađajućoj presudi, Orest podiže spomenik boginji Atini u znak zahvalnosti. Dakle, eksterni činilac (boginja) utiče na oslobađanje ubice – arheprimer negativne selekcije u, kako se neretko smatra, savršenoj starogrčkoj civilizaciji.

            Drugi primer, suđenje Sokratovo. Anit, Melet i Likon optužuju Sokrata za asebeju – bezbožništvo. Sokrat je, navodno, kriv zato što „ne veruje u bogove u koje veruje država atinska, već u neka druga bića demonska“ i zato što „kvari omladinu“. Tendenciozna optužnica, kojom se eliminiše i iz javnog života odstranjuje slobodoumni filozof (ako to nije pleonazam), kroz montirani sudski proces, ali i demokratsko odlučivanje pred sudom i izvršenje sudske smrtne kazne, takođe su sui generis primer negativne selekcije.       

            I u Novom zavetu govori se o novom primeru negativne selekcije. Kada pred Pontija Pilata izvode optuženog Hrista (Mt 27, 21; Mt 15, 6-15) i Varavu (Barabu, prim. aut.), okupljeni narod koji je imao mogućnost da odabere koji će od njih dvojice biti pomilovan i oslobođen, bira Barabu, umesto Hrista spasitelja gladnih, bolesnih i siromašnih. Tako je, termin baraba, ušao u svakodnevnu upotrebu u značenju koje ima danas. Narod, što je važno pomenuti, ne bira samostalno Barabu, već po nagovoru lokalnih sveštenika, kojima je Hrist predstavljao “konkurenciju”.

Uklanjanje konkurencije nelegitimnim metodama, kako bi bio odabran gori (kandidat). Metaforično, dok se jedan vredan trudi da se popne uz merdevine koje su visoke i postigne uspeh, trojica gorih ukazuju da su mu/joj pantalone pocepane i da nije podoban da se penje uz merdevine.

Ergo, civilizacija jeste na neki način osuđena na negativnu selekciju kao fenomen koji verovatno nikad neće odumreti. Ono što neka društva čini daleko razvijenijima od drugih, jeste odgovor na pitanje da li je negativna selekcija izuzetak ili pravilo, svojevrsni društveni mainstream.

Mehanizmi za eliminisanje negativne selekcije su jasni: objektivni kriterijumi, pošteni učesnici u procesu selekcije, eliminisanje pristrasnosti i predrasuda, jasan institucionalni sistem koji počiva na jasnim, transparentnim i pisanim pravilima. Ovi mehanizmi, katkad, podrazumevaju da i mi sami budemo poraženi u različitim procesima selekcije, jer postoje trke u kojima, potpuno logično i prirodno, ne možemo trčati brže od konkurencije. Merilo uspeha jednog društva je upravo u tome – u platonovskom konceptu pravde gde svako dobije tačno onoliko koliko je zaslužio i u kome zasluge pripadaju najboljima. Od najboljih možemo da učimo i, što je važnije, treba im priznati zasluge kad su bolji. Bez “ali”.