AMERIČKI PREDSEDNIČKI IZBORI: KAKO JE MOGUĆE DA SU SVI POGREŠILI?

         

                                                                 Komentar na ishod američkih predsedničkih izbora*

*(stavovi izneti u ovom blogu pripadaju autoru i ne odražavaju stavove ustanove u kojoj je autor zaposlen ili drugih stručnih organizacija čiji je član)

          Ne postoji ozbiljno istraživanje koje nije dalo prednost od čak 3 procentna poena Hilari Klinton, noć uoči održavanja predsedničkih izbora. Kao sigurne „plave države“ ili garantovani elektorski glasovi za nju, viđene su: Pensilvanija, Virdžinija, Mičigen, Minesota, Kolorado. U većini anketa Nevada je viđena kao država u kojoj će verovatnije pobediti Donald Tramp. Ankete su joj davale prednost i u tzv. „swing“ državama na kojima će se navodno lomiti predsednička trka, kao što su Ohajo, Severna Karolina, Florida ili Nju Hempšir. Projekcije su pokazivale da ima garantovanih 268 elektorskih glasova od 270 koliko je potrebno i da je dovoljno da pobedi u samo jednoj od ovih država, čime bi predsednička trka bila rešena bez ikakve neizvesnosti. Sa druge strane Tramp je morao da preokrene plave države u crvene i, kako je to rekao njegov savetnik oko 1h iza ponoći po srednjoevropskom vremenu, „napravi čudo da bi pobedio“.

Negde oko 4h ujutru, postalo je jasno da apsolutno nijedna od ovih procena nije bila tačna. Virdžinija je pripala Hilari Klinton (u vrlo neizvesnom brojanju glasova). Pensilvanija, Mičigen, Ohajo, Severna Karolina, Florida (sa značajnom hispanoameričkom populacijom) pripali su Trampu, reklo bi se neočekivano čak i za samog Trampa i njegov izborni štab. U ovom trenutku Minesota i Nju Hempšir su još uvek sa neizvesnim ishodom, ali to više nije važno, jer je Tramp napravio čudo koje je prizivao njegov savetnik – ne samo da je u glavnim državama gde se lomila trka pobedio, već je uspeo da pobedi u onim državama koje su tradicionalno okrenute demokratama.

www.realclearpolitics.com (9.11.2016. 8 a.m. CET)

Kako je moguće da su ankete postale toliko pogrešne – u slučaju Bregzita, sada u slučaju američkih izbora? Postoji, rekao bih, globalni trend neopozitivizma, koji pokušava da uradi nemoguće – da egzaktne naučne metode primeni u društvenim naukama, koje po svojoj prirodi i suštini nisu egzaktne. Ne postoji dovoljno precizna (to treba naglasiti – precizna) anketa koja može da se osloni na pozdanost ispitanika. Da li će zaista svi koji su rekli da će glasati za Trampa ili Hilari Klinton to uraditi? Da li će glasati protiv izlaska iz Evropske unije svi koji su to na neki način rekli anketarima? Ili, ako je jednostavnije za razumevanje, otkud istraživanje da su muškarci u proseku srećni 57%, a žene 59%? Ovakva vrsta neopozitivizma, posledica je naravno tehnološkog napretka i osavremenjivanja samih metoda, kako bi se rezultati saznali ex tempore. Ima toliko psiholoških elemenata koje je nemoguće uvrstiti u ankete i zato sam aktivni protivnik ovog neopozitivizma koji uzima maha i koji od demokratije čiji se ishod zna tek nakon brojanja glasova, po principu vox populi – vox Dei, pokušava da napravi „instant demokratiju“ gde ćemo rezultate znati posle 10 minuta na osnovu nekih (izlaznih) anketa, čija greška je očigledno velika i značajna.

Najzad, ali ne i najmanje važno, kada se u kampanje ulaže ogromna suma novca, pitanje integriteta samih anketa i ciljanog fabrikovanja predizbornih rezultata o podršci kandidatima ili opcijama, postaje ozbiljan etički problem koji nije lako rešiv, a može presudno da utiče na opredeljivanje građana, koji su u svakoj konsolidovanoj demokratiji, jedini nosioci suvereniteta od čijeg pristanka zavisi formiranje vlasti.

Konačno, možda se može razmišljati o tome treba li se zaista plašiti Trampa? Da li je plašenje Trampom bila glavna strateška greška Hilari Klinton? Njegov pobednički govor je govor koji dolikuje izabranom predsedniku – pomirljiv, uz poštovanje protivnika, sa pruženom rukom saradnje međunarodnoj zajednici, političkim neistomišljenicima. To nije bio populistički govor iz kampanje, niti će Tramp zaista moći da sprovede najveći deo onih ekstremnih najava o iseljavanju migranata ili sličnih. Često se zaboravlja u laičkoj javnosti, američki predsednik – iako nosilac izvršne vlasti po Ustavu SAD, mora da sarađuje sa Kongresom, a tamo ga čekaju brojni protivnici, kako iz tabora demokrata, tako i iz njegove republikanske stranke. Biće to „checks and balances“ sistem u praksi.

U domenu spoljne politike, ne verujem u opciju da će Tramp biti izuzetno kooperativan prema Rusiji, niti da će Tramp uvesti neku novu Monroovu doktrinu koja će SAD izmestiti iz epicentra međunarodne politike. Njegov izbor će omogućiti da bilateralni odnosi budu manje zategnuti i kooperativniji, ali nipošto do te mere da nestane rivalitet koji u odnosima ove dve države postoji oduvek.

Kada je reč o Zapadnom Balkanu, kao što je to zaključio jedan od vrsnih poznavalaca američke spoljne politike, supersile ne menjaju spoljnu politiku preko noći. U tom kontekstu, ne treba očekivati radikalne promene. Nažalost.