Kada će nam biti bolje iliti reč-dve o mentalitetu

            Zvuči kao početak političke tribine ili bar prva rečenica u nekom predizbornom pamfletu. Ipak, malo bih drugačije pristupio ovom pitanju, uvažavajući naše mentalitetske specifičnosti.

Vladimir Džamić, član Istraživačkog foruma
Evropskog pokreta u Srbiji

            Kada će nam biti bolje? Kada prihvatimo da je konkurencija blagodet, a ne kazna. Mnogi u društvu ne vole konkurenciju. Ni na tržištu, ni u životu. Sa setom govore o nekim davnim vremenima kada je država bila jedini vlasnik, jedini subjekt koji je određivao šta će se proizvoditi i koliko, jedini poslodavac. Sa besom u glasu govore o zlom i surovom kapitalizmu (uredno vozeći nemački automobil, noseći špansku modnu kolekciju, italijanske cipele i koristeći francuski parfem). Taj zli kapitalizam koji nam je doneo konkurenciju, koji u, naglašavam, idealtipskom slučaju funkcioniše tako da pri jednakim uslovima za sve, sa minimumom obezbeđenih pravila u sistemu, treba da pobedi, zamislite najbolji, najsposobniji, najvispreniji. Nema protekcije. Nema države koja treba da nađe posao mladom čoveku, nema države koja treba da bude glavni regulator u ekonomskoj sferi. Čega ima? Insistiranja na talentu, znaju, veštinama i umeću, gde svako ima jednaku šansu da pokaže da je bolji od konkurencije.

            Kada će nam biti bolje? Kada prihvatimo da jedino jaka konkurencija garantuje da ćemo biti bolji. Decenijama, ako ne i vekovima ovde traje društvena filozofija da se treba okružiti gorim od sebe, da bismo uvek bili najbolji. Ogledalo koje uvek pokazuje da od nas postoje neki gori i da će ih uvek biti. Neće se niko fascinirati pobedom reprezentacije nad nekim pacifičkim ostrvom na kom se fudbal igra svake sedme godine. Pobeda nad svetskim šampionom, makar na produžetke ili penale, pamtiće se decenijama. Ima od nas i boljih i lepših, pametnijih i sposobnijih. Trenutak kad pobediš sopstvenu sujetu i prihvatiš zasluge drugima, trenutak je kada si pokazao da si spreman da napreduješ, da budeš ravnopravni član moderne društvene zajednice.

            Kada će nam biti bolje? Kad preuzmemo odgovornost za sopstvenu budućnost. Nije za loše životne šanse kriva (uvek) država, niti (uvek) društvo. Taj eksterni lokus kontrole je najlakše usvojiti, jer je uvek lakše reći da si nezaposlen, jer je kriza, nego zato što nemaš teorijska ili praktička znanja, životne i poslovne veštine ili jednostavno, nisi radio na socijalnoj i emocionalnoj inteligenciji. Eksterni lokus kontrole usmerava nas ranohrišćanskim filozofima koji su u svom učenju promovisali predestinaciju – predodređenost sa nebesa kako će izgledati život. Čudesnu sudbinu (Amelije Pulen) koja je već sve zacrtala, a mi smo samo puki izvršioci svakodevice. Zaboravlja se da, u velikoj meri, naš život zavisi u mnogome od nas samih.

            Kada će nam biti bolje? Kada mlade ljude motivišemo da budućnost vide u ovom društvu, a ne miljama daleko. Erozija sistema vrednosti u poslednjih 100 godina, loši primeri u društvu, neretko teške životne priče. Životna raskrsnica pred kojom mlad čovek ima pravo da bude i zbunjen i demotivisan. Društvo je dalo maksimum da se potrudi oko toga da takva raskrsnica bude prava petlja koju je teško rešiti. Obaveza svih nas je da mladim naraštajima damo šansu, da ih dodatno motivišemo, da pomognemo društvu koje je propatilo mnogo kroz istoriju, da revitalizuje svoje elementarne vrednosti: solidarnost, pravednost, principijelnost, poštenje, meritokratiju. Nije nam na čast prosečna starost populacije od 42,5 godine, niti odliv mozgova koji nije prestao sa "demokratskom revolucijom 2000." iako se najavljivalo da će prestati.

            Kada će nam biti bolje? Kad prestanemo da se delimo oko onih stvari oko kojih treba da se ujedinimo. Kad nam politika ne bude pitanje „života i smrti“ uslovno rečeno. Kad nam izbori budu demokratska tekovina kojom će se baviti profesionalci, a ne 90% društvene zajednice (ako može Švajcarska, može i Srbija – sve je stvar političke kulture). Kad jezik kojim govorimo ne bude jezik nerazumne i neopravdane kritike svega postojećeg i kad budemo u stanju da kulturu sukoba zamenimo kulturom dijaloga. Ako je to znao Platon 2500 godina pre današnjeg dana, šta nas sprečava u 21. veku da damo skromni doprinos pristojnosti: u supermarketu, na pijaci, u biblioteci, školi, na ulici, javnom mestu.

            Kada će nam biti bolje? Kad podržimo najbolje i od hejtera postanemo suporteri. Teško je gledati da svaka dobra stvar koja se uradi ima mnogo negativnih povika sa tribina. Postaneš najbolji sportista sveta i takva vest na portalima ima 1000 afirmativnih i 200 negativnih komentara. Mnogo je. Neko ima lepšu ženu od tebe – nije glupa, nije slabog morala, nije alapača, nije „čuo sam to i to“. Jednostavno je lepša. Imaš kolegu koji je bolji u svom poslu – reci bolji je. Bez ALI, jer je to suprotni veznik koji naravno negira prvi deo rečenice. Ne bavi se tuđim privatnim životima, ne zagledaj u godine, broj (ne)rođene dece, sklopljene i razvedene brakove. Osim što je nevaspitano i primitivno, nikad se ne zna šta se krije ispod nečijeg pogleda i kakav problem neko od bližnjih ljudi ima.

            Kada će nam biti bolje? Kad shvatimo da je čovek, a ne novac, merilo svih stvari. Ljudi nisu roba, ne treba ih tretirati kao stvar ili sredstvo. Negovanje moralnog zakona u sebi potpuno je besplatno i sasvim je svejedno da li nas tom putu vodi religioznost, lična etika, kućno vaspitanje ili dobro obrazovanje u školi ili obdaništu. Važno je biti i ostati čovek, bez obzira na to da li se takav gest baš uvek isplati. I što je važnije, biti čovek i prema onom od kog nemaš nikakvu korist.

            Nije baš da u mentalitetu nema ničeg, iako se mnogi zgražavaju nad time što je premijer više puta rekao, potpuno opravdano da je nemoguće reformisati društvo, ako ne reformišete sebe. Takvu poruku slušamo od 2001. godine. I svakog dana kad bi se moglo pomisliti da ovde „ništa ne valja“, nije loše zapitati se „šta sam uradio/la da danas manje ne valja nego juče“.

            Ništa?