Hoće li biti predsedničkih izbora (2017)?

Vladimir Džamić, član Istraživačkog foruma
Evropskog pokreta u Srbiji

            Najava o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora zajedno sa redovnim lokalnim i pokrajinskim izborima, otvorila je pitanje da li bi sadašnji predsednik Republike mogao da sledi (besmislen) postupak svog prethodnika i ostavkom omogući raspivanje vanrednih predsedničkih izbora. Mediji uveliko spekulišu o zajedničkom kandidatu opozicije za predsedničke izbore i strategiji preuzimanja vlasti. U sinoć datom intervju jednoj nacionalnoj televiziji, predsednik Nikolić je najavio da ne namerava da podnese ostavku, te da će na funkciji ostati do redovnog isteka mandata polovinom 2017. godine i time odagnao sve dileme oko datuma predsedničkih izbora.

            Kada je 2006. godine donet Ustav Republike Srbije u njemu je, iz potpuno neobjašnjivih razloga sa aspekta struke, ostavljena ustavna norma da se predsednik Republike bira na direktnim izborima (čl. 114). Po odredbama Ustava, predsednik ima izuzetno skromna ovlašćenja. Čak su neka od značajnijih ovlašćenja koja je predsednik imao po Ustavu iz 1990. godine dodatno umanjena. Ključno pitanje je: zašto se na direktnim izborima, koji građane i državu koštaju ogromne svote novca izdvojenog za sam izborni postupak, kampanju i slično, bira predsednik koji ima protokolarna ovlašćenja? Istina, postoje primeri gde se u parlamentarnim političkim sistemima bira šef države na direktnim izborima, ali u tim slučajevima on ima mnogo značajnija ovlašćenja nego predsednik u Srbiji.

            Ovo nije jedina anomalija institucionalizovana Ustavom iz 2006. godine u vezi sa institucijom predsednika Republike. Iako građani biraju predsednika i logično je da predsednik za svoj rad odgovara upravo njima, Ustavom je propisano da predsednika opoziva kvalifikovana većina narodnih poslanika (dakle Narodna skupština, koja uopšte nije učestvovala u njegovom izboru), nakon mišljenja Ustavnog suda Srbije o tome da li je predsednik povredio Ustav. Prvo, ako neki predsednik nekada, odlukom Ustavnog suda, zaista povredi Ustav, on treba da bude smenjen automatski, po sili Ustava, bez bilo kakvog arbitriranja parlamenta. I drugo, ako parlament nije birao predsednika, zašto bi onda predsednik bio odgovoran parlamentu? Čini se da je ovakvo rešenje bio jedan loš kompromis, verovatno jedino moguć te 2006. godine.

            Konačno, bilo je više ideja o tome da se ustavnom revizijom promeni način izbora predsednika Republike i omogući izbor u Narodnoj skupštini. Ovo rešenje je, u postojećem političkom sistemu koji je čisto parlamentarni sa dominantnom ulogom predsednika Vlade, najbolje, najlogičnije i najjeftinije za građane i državni budžet. Alternativa postoji i ogleda se u davanju znatno većih ovlašćenja predsedniku kog bi onda građani sa pravom birali direktno, ali bi predsednik trebalo građanima i da bude odgovoran. To je tema za debatu parlamentarnih stranaka nakon vanrednih izbora u aprilu, jer se jedino konsenzusom ovo pitanje, kao i sva ostala u vezi sa ustavnom reformom, mogu rešiti.

            Hoće li biti predsedničkih izbora 2017. godine? Ustav nalaže da izbori budu raspisani 90 dana pre isteka mandata predsednika. Eventualni dogovor parlamentarnih stranaka o promeni Ustava i održavanje referenduma o potvrđivanju ustavnih promena u proleće 2017. godine, što vremenski posmatrano ne mora da bude nerealan rok, značili bi da su predsednički izbori 2012. godine bili ujedno i poslednji. Ukoliko se to ne dogodi, uveren sam da će predsednički izbori 2017. godine sasvim sigurno biti poslednji i da će ih zameniti posredan izbor predsednika Republike.